Dokolku naučnika neumolivo bi go ottrgnala čoveka od Boga, vo svet ne bi ostao niti jedan religiozni naučnik. I dokolku taa ista nauka neumollivo ne bi go pritisnula čoveka od stravota od Boga i kon Negoviot najveći um, koji svet nije imao nitu jedan ozbiljan naučnik koji se ne bi molio i ne bi solzel nad Evangelietom.
Namesto toga, kao što je istorija, takva i modernost, nabljuduvamo dve velike grupe – mislioci i naučnici. Jedna grupa se sastoji od onih koji se hrane na učenost i dodaju solta na veratu, a druga grupa, pak, od onih koji ukusuju od slatke jadenja. Toa se onie na koišto Bog ne im je potreban nitu vo sopstveniot dom – kako Pomošnik, nitu vo nauka – vo vid na hipoteza (vidi, dijalog pomeu Laplas i Napoleon).
Nije važno što od ove dvije grupe preovlađuje broj članova. U jednoj takvoj okolini, nekoliko glasovnih poruka ili pomaka nema da se promeni glavni zaključak, dok dve grupe sadrže značajnu brojku. Glavni zaključak, pak, se nalazi u tome što nauka nema da ne dovede do verata i verata nema da se ne donese. Naukata može pomoći i da se pridviži čas na ednatu, čas na drugu stranu, ali se suština ne nalazi u tome. Vo čovek ima nešto drugo, prilično od umota što pravi analizu, kad što, upročem, se začnuva i zree samata vera.
Blez Paskal zboruval za toa deka u srcu prestojuva poinakva logika, različita od logike na soznavačkiot um. Paskal, i sam od neobičnih pojava, zborovao je za toa deka Bog mu je prioo na čoveka, ne kao Bog na filosofite i učenike, ali kao Bog na Avram, Isak i Jakov.
Lužeto kako Paskal se skapoceni. Tie luѓe se potreban makar i za to da mi se svitkaat mečot od kartona na sportistot-ateist, koga taj go pottiknuva svoju neverie so banalniot ubod na frazu: „naukata dokazuje“.
Kakva nauka? Što kaže taa? Eve, na Paskal mu ne dokazuje. I ne samo što mu ne dokažem, tu Paskal kao pomoć na matematičku verojatnost je pokazao neophodnost za veru u Hrista. Dokolku smisla na životot se sostoji vo stremež kon blagosotojba i begstvo od stradanja, i dokolku nauka je povikana da ja obezbedi ili da se približi čovekov ideal za sreću, u tom slučaju, da se veruje u Hrista je razumno i neočekivano, a da veruva u Hero – bezumno i opasno. Rasudete sami.
Da pretpostavime, čovek od vere je pogrešio. Što zagubio taj čovek? Ništo. Toj živio je slično kao i ostanite luѓe, jadel, piel, ratel, odmoral. To samo se obiduvao da bi ispunio moralni zakon, zbog toga što je logično, bio počituvan od strane na njegovu opkruženje. Potoa toj si umrel – i toa e seč. To je slučaj kada je taj čovek napravio grešku. Toj ḱe se raspadne na praelementite od koišto je bio sastavljen, ili kako što umeel kaže O. Hajam: „Ovie grstovi pesok pod nozete naše porano bile zrači što gi plenele očite ni“.
No, što pak, dokolku tom čovjeku, sepak, e to pravo i niste napravili grešku? U tom slučaju, nego očekuva slava, Carstvoto nebesko, zajedništvo sa angelitom, poznavanje sa najboljom lugom na svetotu, licenje na Hrista, likovanje, mir na dušata.
A sada da pogledam nereligiozni čovek. Dakle, što se zdobio minuvajẑi go život u skladu sa svojim svetogledom? Toj se ne izmačuval sebe so postiti i posetiti dugotrajne bogoslužbe. Grevovite izvršeni od plota gi metal kao zakon prirode. Toj ne sakal da se smiri pred Boga, i toa mu nije bilo dobro, taj sakal da se vozgordee so slavnoto ime na čovekot. No, zbog toga, moralno je da se smiruje prema svojim pretpostavkama i pred okolinama na životu. Veličestveni dela, sekako, ne prave, a si živeli shodno svojim zadovoljstvima. Vaše ime na vistinu, i to zadovolstvo se pokazuje nepostojano. Bolestite i poodminatata vozrast, rasčekorot pomeœu kopnežot i realnost, semejni konflikti idu u najvećem delu od potencijalnog sreḱa. No, pri siot svoj ateizam, čovjekot ostanal tvrd. I ete ti sega, taj umrel za da nestane. Kolku li ḱe se iznenadi koga seto toa isčeznuvanje ẑe mu se izmolkne, a boite na svetot ḱe stanat ušte pobleskotni! Da li bi pobedio isčeznuvajḱi? So ništa. To ne samo što ne bi pobedio vo sporedba so čovekot so vera, no duri i vo sporedba so domašno mileniče, to ne samo što ne bi pobedio, tuku sosema je moguće i da izgubi. A eve i zošto, gubejḱi (u slučaju da ne e vo pravo) negoviot poraz može da se pokaže tako golem što ne bi mogao da se podnese. Porazot ḱe bide tolku golem što ẑe ti dojde da zalelekaš od očaj i ẑe zastružiš so zabi. A taka e i rečeno: tamu ḱe bide plač i krckanje so zabi.
I tako, od dvije varijante „da se vjeruje – da se ne vjeruje“, podobro je da se vjeruje. Ništa nema da izgubiš, ali zato finale može da bude spektakularno. Sosema je seedno što se oblaže na ruletu sa milionskim brojem ponuđenih žetona. Ova go govori jednostavna matematička premetka.
I protivno na toa. Ateistot ne pobjeđuje stanuvajḱi hranu na crvene i raspadot. No, koga gubi, togaš kolosalno gubi.
Zaključak: Naukata nema da dođe do otsustva na Boga na mišićima. Nasuprot, privrzanosti i bezbožnosti se ne upoznaju sa elementarnim zakonima o pravilnom razmišljanju. Togaš, neka se ne povikavaat poveḱe na nauke. U tom slučaju bi se zboruvao: „Ne veruvam zašto srce čovekovo e bezdušno“, ili „suetata progoltuva“, ili „se plašam kon Boga pogledot da go podignam“. To bi bilo često, i to bi značilo, brzo brzo do drugog pokajanja i ispovedi. A što se odnesuva do „naukata pokaže…“ Prvo, trebalo bi da se zasramat. Vo Aristotelovata logika se ne dopušta protivrečnosti. So nea, ne se stavajte onome kade što ima čudo. Na primjer, u oblasti na Evanđelje. Zato Devica raja Sin i ostaje Devica. Zato Bog se voplotuva, mrtvite voskresnuvaat, pet leba nahranuvaat iljadnici luëe. Očigledno, neki drugi svet vlegol vo – ovaj svet, i zakonite na drugi svet „pritiskati“, meko odvajaju i neizmeničnost na život na koji se sme naviknale. Si živeat taka luëeto, si živeat, i nivnite životinje kako se paralelno prave ne presecuvaat. Bog na nebo, mi na zemlji, Evklid je prav: pravite liniju ne presecuvaat. Odnenadež, pri svrtuvanju na sledeći list, počinje geometrija na Lobačevski. On deka paralelne pravi linii se presekle – Bog se simbol na zemlji. Dvata sveta nerazdelno se soedinile, no i ne sleale. I voobičanite zakoni na svetot započnuvaat da otstapuvaat, pokažuvajḱi deka „Carot Kojšto ne e od ovoj svet“ e tuka nekad, blizu.
Postoji li takva nauka, zbog čega je došlo do svojih misli o tome kako se vidi svijet?
Postoi. Toa e matematika. Taa e carica na naucite. Vo nejzinite race ednaš i svakogaš se umni nešta što nema da gi vidiš. Niko od nas nije video nitu ẑe vidi nula. „Ništoto“ je nezamislivo i dolovlivo. A matematika operira so nulata sa nepodnosliva lesotija, kao domacinkata so igla i konec.
Pretstoi da se spomne nešto i za beskonečnost, za to kako započne čuda. Sekoj matematičar na svojim palci ẑe vi dokaže deka u beskonečnosti delate od množestva se ednakvi u celini, deka beskonačna prava je kružnica sa beskonečnim radijusom. Toa duri i jas bi mogao da dokažem. I, znači, vo naukata nije pretstoji da vodim jedan od atributa na Boga – beskonačnost, tuka mi se već sme u sostojba da povede razgovor na jazikot na nauku, mnogo blizu do jazikot na vera. Veḱe se brišat nasmevkite od lica na skeptice, kada se poveduva razgovor za toa deka Bog ima jednu prirodu i tri Ličnosti. Da, gospoda. Aristotel je ostao zadnjim vratima, a mi smo ulegli u svetiteljstvo na mislovnom sozercanju, kada se niko ne vodi nitu na Bogočovestvo, nitu na večnu devstvenost, nitu na jedinstvo na Troici. Potočno, se vooduševa, no ne odrekuva, tuku sozercuva.
I taka, preči li nauka za da se veruva? Može li se ubie so kujski nož? Može li se mikroskopom da se kršat orevi? To je moguće privilegirati na život koji se ne nasočio u taj pravac. Razumot, kako digitron, poslušno ẑe gi premeta broevite kako vo bezgrešne taka i vo izmamničkite šemi. Važno je razumno da bi se upravljao od srca, koešto (pored Paskal) ima svoju sopstvenu logiku. I najvažnije je to srce da se molimo. Togaš nema da ima stravu od ništo. Potočno, ẑe ima nešto, sekogaš ẑe ima. No, osnovite za stravu (da se izrazite matematički) ẑe težneat kon nula.