Veliki post u našem životu – protojerej Aleksandar Šmeman
Moramo postaviti jedno pitanje: Kako mi Hristovo učenje o Velikom postu primenjujemo u našem životu? Kakav je stvarni a ne samo nominalni uticaj Velikog posta na naš život? Sadašnji život se sasvim razlikuje od života kojim su ljudi živeli onda kada su stvorene i ustanovljene ove službe, himne, kanoni i propisi. Živelo se tada u relativno malim, uglavnom seoskim zajednicama u jednom organskom pravoslavnom svetu. Ritam čovekovog života uobličavala je Crkva. Međutim, sada živimo u veoma urbanizovanom, tehnološkom društvu koje je, po religijskom ubeđenju pluralističko, au svom pogledu na svet sekularističko, u kome mi pravoslavni predstavlja neznatnu manjinu. Veliki post nije više onako «uočljiv» kao nekada, recimo u Rusiji ili Grčkoj. Stoga je naše pitanje realno: kako mi možemo uvođenjem jedne ili dve «simbolike» – promene u našem svakodnevnom životu – održavati Veliki post?
Očigledno je, na primer, da za većinu vernika ne dolazi u obzir prisustvo svakodnevnim posnim bogosluženjima. Oni i dalje crkvu posećuju nedeljom, a kao što već znamo, nedeljom za vreme Velikog posta liturgije, bar po spoljašnjem obliku, ne odražava Veliki post. Na taj način čovek jedva da i oseti posni tip bogosluženja, glavno sredstvo kojim nam se saopštava duh Velikog posta. A pošto se Veliki post nije u kom pogledu ne ogleda u kulturi kojoj mi pripadamo, nikakvo čudo, danas uglavnom, preovladava negativno poimanje Velikog posta – kao vremena u kome su zabranjene razne stvari kao što su meso i masnoće, igra i razonoda. Popularno pitanje – «čega ćeš se odreći za vreme posta?» je rezime opšteg negativnog pristupa. U «pozitivnom» smislu, Veliki post se posmatra kao vreme u kome moramo izvršiti svoju godišnju «obavezu» da se ispovedimo i pričestimo («… najkasnije do Cvetne nedelje» kako sam pročitao u biltenu jedne parohije). Pošto je ova obaveza izvršena, ostatak posta kao da gubi svako pozitivno značenje.
Očigledno je stoga da se obrazovala velika nepopularnost između duha ili «teorije» Velikog posta, koju smo pokušali da izložimo na bazi posnih bogosluženja i, s druge strane, njegovog opšteg i popularnog razumevanja koje pored laika veoma često dele i podržavaju i sami sveštenici. Uvek je lakše svesti duhovno na nešto formalno, negoli tražiti duhovno iza formalnog. Bez preterivanja možemo da kažemo da je Veliki post, iako ga «održavamo», izgubio od svog uticaja na naš život i prestao da bude banja pokajanja i obnove ono što bi trebalo da bude saglasno liturgijskom i duhovnom učenju Crkve. U takvoj situaciji, možemo li ga ponovo oživjeti, učiniti da ponovo bude duhovna snaga u svakodnevnoj realnosti našeg života? Odgovor na ovo pitanje prvenstveno zavisi, rekao bih skoro isključivo, od toga da li mi post uzimamo ozbiljno ili ne.
Ma koliko da su uslovi u kojima mi danas živimo novi i različiti, prepreke, sazdane našim modernim vremenom, stvarne i teške, nijedna od njih ne predstavlja apsolutnu prepreku, nijedna od njih ne čini da post bude «nemoguć». Stvarni koreni što Veliki post progresivno gubi uticaj na naš život daleko su dublji. Oni se svode na naše svesno ili nesvesno svođenje religije na površni nominalizam i simbolizam koji predstavljaju put za zaobilaženje i bežanje od ozbiljnosti religijskih zateva u našem životu, zahtevaju obavezu i napor. Moramo dodati da je ovo svođenje specifično za Pravoslavlje.
Zapadni hrišćani – rimokatolici i protestanti – suočeni sa nečim što smatraju da je «nemoguće», radije menjati samu religiju, «prilagoditi je novim uslovima» i tako je učiniti «primamljivom». Na primer, nedavno smo videli kako je Rimska crkva svela post na zanemarljivi minimum, pa ga onda praktično sasvim uklonila. Sa opravdanim zgražanjem mi takvo «prilagođavanje» osuđujemo kao izdaju hrišćanske tradicije i kao minimaliziranjehrišćanske vere. I, zaista, istina i slava Pravoslavlja je u tome da se ono ne «prilagođava» i ne pravi kompromis sa nižim zahtevima, da bi hrišćanstvo učinilo «lakim». To jesteslava Pravoslavlja, ali nije i slava pravoslavaca.
Ne danas, čak ni juče, nego davno pre, mi smo našli načina da apsolutne zahtjeve Crkve izmirimo sa našim ljudskim slabostima, i to bez stida. Pronašli smo i razloge da u vlastitim očima izgledamo pravedni i da imamo mirnu savest. Metod se sastoji u simboličkom ispunjavanju ovih zahteva, tako da simbolični nominalizam prožima celokupan religijski život. Tako, na primer, ne bi nam čak ni napamet palo da vršimo reviziju našeg bogosluženja i njegovih monaških propisa – sačuvaj Bože! – prosto mi ćemo službu koja traje jedan sat nazvati «svenoćno bdenije», i gordo objasniti da se radi o istoj službi koju su služili monasi u lavri Svetog Save u IX vijeku.
Što se tiče Velikog posta, umesto da postavljamo fundamentalna pitanja «šta je post» ili «šta je Veliki post», mi se zadovoljavamo velikoposnim simbolizmom. U crkvenim časopisima i novinama pojavljuju se recepti za «delikatesna posna jela» i parohiju čak mogu da se prikupe dodatna sredstva na osnovu dobro reklamiranog «ukusno pripremljenog posnog ručka». U našim crkvama objašnjava se toliko mnogo simboličnih, interesantnih, živopisnih i zanimljivih običaja i tradicije, koje nas povezuju ne toliko sa Bogom, koliko sa prošlošću i običajima naših predaka, tako da je postalo veoma teško uzdići se iznad ovog religijskog folklora i sagledati krajnju ozbiljnost. religije. Naglašavam da u samim običajima nema nečeg rđavog. Kada su se pojavili nisu bili sredstvo i izraz određenog društva da se religija shvati ozbiljno. To nisu bili simboli; bio je to sam život.
Ali, kako se život menjao i sve manje i manje bio formiran od strane religije u svojoj sveobuhvatnosti, desilo se da su neki običaji preživeli kao simboli o načinu života, koji više nije postojao. A ono što je preživjelo bilo je, s jedne strane, najživopisnije, kao druge, najmanje teško. Duhovna opasnost pri tome bila je da se, malo po malo, sama religija počela radije razumevati kao sistem simbola i običaja, umesto da se simboli i običaji shvataju kao izazov za obnovu i napor. Više se truda i napora uloži u pripremu posnih ili uskršnjih jela negoli u post i učestvovanje u duhovnoj realnosti Uskrsa. To znači da će Crkva ostati odvojena od života i da neće imati nikakvu moć nad životom sve dotle dok običaji i tradicija ne budu ponovo povezani sa potpunim religijskim pogledom na svet, iz koga su i potekli, a simboli ne budu shvaćeni ozbiljno. Umjesto simboliziranja našeg «bogatog nasljeđa» moramo početi sa njegovim uključivanjem u naš realni život.
Ozbiljno shvatiti Veliki post znači, pre svega, da ga posmatramo u osnovi – kao duhovni izazov, koji traži odgovor, plan, neprestani podvig. Ovo je, kao što znamo, i bio razlog da je Crkva osnovala nedelje pripreme za Veliki post. To je vreme za odgovor, za odluku i plan. Najbolji i najlakši put je da pratimo uputstvoCrkve – bilo samo da razmišljamo o pet jevanđelskih tema koje nam se nude u pet nedjelja pred postom: o želji (Zakhej), o poniznosti (mitar i farisej), o povratku iz izgnanstva (bludni sin), o sudu (poslednji sud) io praštanju (nedelja praštanja). Ovi odjci iz Jevanđelja nisu u crkvi samo zato da budu saslušani. Suština je da se «ponesu kući» i da se o njima razmišlja u terminima svoga života, svoje porodične situacije, svojih službenih obaveza, svoje brige za materijalne stvari, svojih odnosa prema konkretnim ljudskim bićima, sa kojima živimo.
Ako se ovim razmišljanjima dodaju molitve: «Otvori mi vrata pokajanja, Životodavče…» i psalam 137 «Na rekama vavilonskim», koje se pevaju pre početka posta, čovek počinje da razmišlja šta to znači «osećati sa Crkvom» kako liturgičko vreme daje pečat svakodnevnom životu. To je vrijeme da se pročita i vjerska knjiga. Nije cilj ovog čitanja da se poveća naše znanje o religiji. Ono je, uglavnom, zato da se očisti naš um od svega onoga što ga ispunjava. Neverovatno je koliko je naš um opterećen svim vrstama briga, interesa, strepnji i utisaka i koliko malo kontrole imamo nad svim tim. Čitanje religiozne knjige, koncentracija naše pažnje na neto sasvim drugačije od običnog sadržaja našeg mišljenja, samo po sebi stvara drugu mentalnu i duhovnu atmosferu. Nisu to «recepti» – mogu da postoje i drugi načini da se čovek pripremi za Veliki post. Veoma je važno da za vreme ove prethodne sezone, na Veliki post gledamo sa rastojanja, kao na nešto što nam dolazi od Boga ili čak možda nešto što nam sam Bog šalje, kao priliku za opomenu, za obnovu, za produbljivanje. Tu priliku koja nam predstoji treba da uzmemo ozbiljno, tako da kad u nedelju praštanja krenemo na večernje bogosluženje, možemo da budemo spremni da reči velikog prokimena, kojim se objavljujeVeliki post doživimo kao svoje vlastite reči: «Ne okreni lice svoje od sluge svoga, jer sam tužan…»
UČESTVOVANjE U POSNIM BOGOSLUŽENJIMA
Kao što smo već rekli, niko ne može da prisustvuje celokupnom krugu poslenih bogosluženja. Svako može da bude prisutan na nekima od njih. Prosto ne postoji izvinjenje za to da Veliki post, pre svega, ne buge vreme povećanog prisustva i učestvovanja u liturgiji Crkve. Pri ovome, lični uslovi, individualne mogućnosti i nemogućnosti – mogu da variraju i da kao rezultat budu različite odluke, ali odluka mora da postoji, mora da postoji napor i mora da postoji istrajnost. S liturgičke tačke gledišta, mogli bi sugerisati sledeći «minimalni» čiji cilj nije usmeren na samouništavajući smisao ispunjenja obaveza, nego na to da se primi bar osnovni iz liturgijskog duha Velikog posta.
Na prvom mestu treba da se učini poseban napor na nivou parohije da se propisno odsluži večernje u nedelju praštanja. Zaista je tragedija da se ova služba u mnogim crkvama ili uopšte ne služi ili joj se ne poklanja posebna briga i pažnja. To treba da bude «veliki događaj» u parohiji, koji se dešava jednom u godini, te stoga treba da bude dobro pripremljen. Priprema treba da se sastoji u uvežbavanju hora, objašnjenju službe kroz propovedi i preko parohijskog biltena. Planiranje službe treba da bude onda kada najveći broj parohijana može da bude prisutan. Ukratko, to treba da bude istiniti duhovni događaj. Jer, još jednom da se naglasi, ništa bolje ne može da pokaže značaj Velikog posta kao krize pokajanja, pomirenja i kretanja na zajednički put, nego ova služba.
Posle toga «prednost» treba da se da u prvoj nedelji Velikog posta. Poseban trud treba da se uloži da bi se bar dva ili tri puta učestvovao na Velikom kanonu Sv. Andreja Kritskog. Liturgijska funkcija ovih prvih dana sastoji se u stvaranju velikoposnog duhovnog «nastrojenja», koje smo opisali kao «radosnutugu».
Zatim, imperativ je da za vreme celog posta, bar jednom prisustvujemo Liturgiji prethodno osvećenih Darova, sa duhovnim doživljajem, koji iz nje proishodi, – totalnog posta i preobražajem bar jednog dana u životu stvarnog očekivanja suda i radosti. Ne prihvata se pri ovom pozivanju na uslove života, nedostatak vremena i sl., jer ako učinimo samo ono što se lako «uklapa» u uslovima našeg života, tada osnovni smisao velikoposnog napora postaje apsolutno besmislen. Ne samo u XX veku, nego ustvari od Adama i Eve, «ovaj svet» je uvek bio prepreka za ispunjavanje Božijih zapovesti. Prema tome, ništa novo ili posebno u našem modernom «načinu života»! Definitivno, sve zavisi od toga da li svoju religiju uzimamo ozbiljno ili ne uzimamo. Ako uzimamo, onda osam ili deset dodatnih večernjih u crkvi, zaista predstavlja minimum. Lišeni tih večernji, lišavamo se ne samo lepote i dubine posnih bogosluženja, nije samo neophodnog duhovnog nadahnuća i pomoći, već svega onoga što post osmišlja i čini delotvornim. O tome u sledećem poglavlju…
VASPOSTAVLjANjE ČOVEKOVE DUHOVNE PRIRODE
Nema Velikog posta bez pošćenja. Izgleda, ipak, da mnogi ljudi danas post ne uzimaju ozbiljno, ili, ako to i čine, pogrešno razumeju njegov stvarni duhovni cilj. Za neke se ljude post sastoji u «prestajanju» sa nečim. Za druge je to skrupulozno pridržavanje određenih pravila dijete. I u jednom iu drugom slučaju, retko se post povezuje sa kompletnim podvigom koji zahtijeva Veliki post. U ovo, kao iu drugim slučajevima, moramo najpre pokušati da razumemo učenje Crkve o postu, pa onda da se pitamo: kako ovo učenje možemo primeniti na sopstveni život?
Pošćenje ili uzdržavanje od hrane ne predstavlja isključivo hrišćansku praksu. On je postojao i još uvek postoji u drugim religijama pa čak i izvan religije, na primer u nekim specifičnim terapijama. Danasljudi poste (uzdržavaju se) iz mnogobrojnih razloga, uključujući čak i političke. Zbog toga je važno da sagledamo jedino hrišćansku sadržinu posta. Pre svega, on nam je otkriven u međuzavisnosti između dva događaja koja se nalazimo u Bibliji: Jedan u početku Starog Zaveta, a drugi na početku Novog Zaveta. Prvi je događaj Adamov o «prekidanju posta» u raju. On je od zabranjenog voća. Tako nam je otkriven prvorodni greh. Hristos – Novi Adam – a ovo je drugi događaj, – počinje sa postom. Adam je bio kušan i podlegao je iskušenju. Hristos je bio kušan i odupro se tome iskušenju. Rezultat Adamove greške je izgnanstvo iz raja u smrt. Plod Hristove pobede je uništenje smrti i naš povratak u raj. Nećemo se upuštati u detaljno objašnjenje značenja ovog paralelizma. Jasno je da nam je u ovoj perspektivi post otkriven kao nešto odlučujuće, ultimativno po svojoj važnosti. Nije na prosta «obaveza», običaj. On je povezan sa misterijom života i smrti, spasenja i osude.
Po pravoslavnom učenju, greh nije samo prestupanje nekog pravila, zbog čega neko mora da bude kažnjen. On uvek predstavlja sakanje života, koji nam je Bog dao. Iz ovog razloga, priča o prvorodnom grehu nam je predstavljena kao akt jedenja. Jer hrana je sredstvo za život; ona je ta koja nas održava živim. Ne u ovome i leži celo pitanje: Šta to znači biti živ, a šta znači «život»? Za nas danas ovi termini imaju prvenstveno biološko značenje: život je tačno ono što potpuno zavisi od hrani, a više uopšteno, što zavisi od fizičkog sveta. Ali po Svetom Pismu i hrišćanskom Predanju, ovaj život «samo od hleba» identifikovan je sa smrću, zato što je smrtni život. Zato što je smrt princip, koji u njemu neprestano deluje. Rečeno nam je, Bog «nije stvorio smrt». On je Darodavac života. Kako je onda život postao smrtan? Zašto je smrt, i samo smrt – jedini apsolutni uslov onoga što postoji? Crkva odgovara: Zato što je čovek odbio život onakav kakav mu je ponudio i dao Bog, i više je voleo život koji ne zavisi samo od Boga nego «samo od hleba». Nije on samo postao neposlušan prema Bogu, i zato bio kažnjen. On je promenio odnos između sebe i sveta. Istina je da mu je Bog dao svet za «hranu» – kao sredstvo za život; međutim, taj život je bio predviđen da bude zajedničarenjasa Bogom. U Njemu je on imao ne samo svoj kraj nego svoju punu sadržinu. «U Njemu beše život i Život beše svetlost čoveka». Svet i hrana su bili stvoreni kao sredstvo zajedničarenja sa Bogom, i samo ako su bili primani Bogaradi, mogli su dati život. Sama po sebi hrana nije život i ne može dati život. Samo Bog ima život i jeste Život. Princip života u samoj hrani bio je Bog, a ne kalorije. To je bila jedna te ista stvar – jesti, biti živ, poznavati Boga i biti s Njim u zajedničarstvu. Admova fatalna tragedija je što je on jeo radi jela. Štaviše, jeo je «mimo» Boga da bi bio nezavistan od Njega. Iako je to činio, to je zbog toga što je verovao da je u hrani Život i da, učestvujući u toj hrani, može da bude kao Bog, tj. da ima Život u sebi. Uprošteno rečeno, on je verovao u hranu, dok je jedini predmet vere, verovanja i zavisnosti – Bog i samo Bog. Svet, hrana, postadoše njegovi bogovi, izvori i principi njegovog života. On je postao njihov rob. Adam – na jevrejskom – znači «čovek». To je moje ime, naše zajedničko ime. Čovek je još uvek Adam, još uvek rob «hrane». On može da tvrdi da veruje u Boga, ali Bog nije njegov život. Njegova hrana, sveobuhvatna sadržina njegovog postojanja. On može da tvrdi da prima svoj život od Boga, ali on ne živi za Boga iu Bogu. Njegovo znanje, iskustvo, samosvest su izgrađeni na tom principu: «samo od hleba». Mi jedemo da bismo bili živi, ali mi nismo živi u Bogu. Ovo je greh svih grehova. Ovo je osuda smrti izrečena nad našim životom.
Hristos je novi Adam. On dolazi da nadoknadi gubitak, koji je Adam nanio život, da povrati čoveka istinskom životu, i On takođe počinje sa postom. «Pošto je postio četrdeset dana i četrdeset noći, On najzad ogladni» (Mt 4, 2). Glad je stanje u kome postaje svesni naše zavisnosti od nečeg drugog – kada hitno i neodložno imamo potrebu za hranom – pokazujući tako da nemamo život u sebi. To je granica iza koje ili umiremo od gladi, ili, pošto sam zadovoljio svoje telo, imam opet utisak da sam živ. To je, drugim rečima, vreme kad smo suočeni sa konačnim pitanjem: od čega zavisi moj život? Pošto pitanje nije akademsko, nego ga oećam u celokupnom telu, to je takođe i vreme iskušenja. Satana je došao Adamu u raj; on je došao Hristu u pustinju, On je došao dvojici gladnih ljudi i rekao: jedite, jer vaša glad je dokaz da potpuno zavisite od hrane, da je vaš život u hrani. I Adam je povjerovao i jeo je, ali Hristos je odbio ovo iskušenje i rekao: Čovek neće živeti samo od hleba, nego od Boga. On je odbio da prihvati ovu kosmičku laž, koju je satana nametnuo svetu, učinivši tu lažnu istinu o kojoj se više ne raspravlja, osnov celokupnog pogleda na svet, nauku, medicinu, pa možda čak i na religiju. Učinivši tako, Hristos je uspostavio odnos između hrane, života i Boga, koji je Adam prekinuo i koji mi još uvek krši svaki dan. Prema tome, šta je post za hrišćane? To je naš ulazak u učešće u onom doživljaju samog Hrista, kojim nas On oslobađa potpune zavisnosti od hrane, materije i sveta. Naše oslobođenje u kom slučaju nije potpuno. Živeći još uvek u palom svetu, u svetu Starog Adama, i budući njegovim delom, još uvek smo zavisni od hrane. Ali isto kao što naša smrt – kroz koju još uvek moramo da prođemo – postaje, silom Hristove smrti, prolaz u život, tako i hrana koju jedemo i život koji se održava, može da bude život u Bogu i za Boga. Deo naše hrane je već postao «hrana besmrtnosti» – Telo i Krv samoga Hrista. No i svakodnevni hleb, koji primamo od Boga, može da bude, u ovom životu iu ovom svetu, ono što učvršćuje naše zajedništvo sa Bogom, a ne ono što nas od Boga odvaja. Ovaj preobražaj može da učini jedini post, dajući nam bitni dokaz da naša zavisnost od hrane i materije nije totalna, nije apsolutna. Takav post udružen sa molitvom i blagodaću postaje duhovan.
Sve ovo, duboko shvaćeno, znači da je post jedino sredstvo kojim se vaspostavlja čovekova istinita duhovna priroda. To nije teorijski nego praktični izazov velikom Lažovu koji je uspeo da nas ubedi da mi zavisimo jedino od hleba, i da celokupno ljudsko znanje, nauka i egzistencija budu sazidani na toj laži. Post je opovrgavanje te laži takođe dokaz da je to laž. Veoma je značajno da je Satana susreo Hrista kada je Hristos postio. Sam Hristos je rekao da Satana može biti savladan jedino «postom i molitvom». Post je stvarna borba protiv đavola, jer je to izazov onom sveobuhvatnom zakonu koji je od njega napravio «Kneza ovoga sveta». Stoga, ako je neko gladan i ustanovi da stvarno može da bude nezavistan od gladi, da se može preobraziti u izvor duhovne sile i pobede, tada ništa ne ostaje od jedne velike laži u kojoj još od Adama živi.
Koliko smo daleko od običnog razumevanja posta ko čiste ishrane, kao nečeg što je dozvoljeno i zabranjeno, od celokupnog onog površnog farisejstva! Definitivno – postiti znači jednu jedinu stvar: biti gladan, ili ići do granice ljudskih mogućnosti koje su u potpunosti zavisne od hrane, i budući gladni, da otkrivamo da ova zavisnost nije potpuna istina o čoveku, da je sama glad, pre svega duhovno stanje, i da je ona u svojoj krajnjoj realnosti glad za Bogom. U ranoj Crkvi post je uvek podrazumevao potpuno uzdržavanje, stanje gladi koje je dovodilo telo do krajnjih granica. Ovde mi, međutim, otkrivamo de je post kao fizički napor potpuno besmislen bez svoje duhovne osnove: «… postom i molitvom». Ovo znači da bez odgovarajućeg duhovnog napora, bez našeg hranjenja Božanskom realnošću, bez poimanja naše potpune zavisnosti samo od Boga, fizički post bi bio zaista samoubistvo. Ako je sam Hristos bio kušan dok je postio, nemamo nikakve šanse da izbegnemo iskušenje. Fizički post, koliko je važan, ne samo da je besmislen, nego je čak i opasan ako se odvoji od duhovnog napora – od molitve i usredsređenja na Boga. Post je veština kojom su u potpunosti ovladali svetitelji; za nas bi on bio opasan ako bismo počeli da tu veštinu upražnjavamo bez pažnje i opreznosti. Celokupno posno bogosluženje predstavlja neprestani podsetnik na poteškoće, prepreke i iskušenja koja očekuju one koji misle da se mogu pouzdati samo na moć svoje volje, a ne na Boga.
Iz ovog razloga nama je prvenstveno potrebna duhovna priprema za posni podvig. Ona se sastoji u tome da se molimo Bogu za pomoć da naš post učinimo bogocentričnim. Mi treba da postimo Boga radi. Treba da svoje telo učinimo hramom Božije prisutnosti. Moramo ponovo da uspostavimo – oživimo religijsko poštovanje za telo, za hranu, za sam ritam života. Sve ovo mora da bude učinjeno pre nego počne post, da bismo, kada počnemo da postimo, bili snabdeveni duhovnim oružjem, vizijom, duhom borbe i pobede. Zatim dolazi sam post. U vezi onoga što smo već rekli, on treba da se upražnjava na dva načina – prvo, kao asketski post i drugo, kao totalni post. Asketski se sastoji u drastičnom smanjenju hrane, tako da žive u trajnom stanju gladi, živimo u sećanju na Boga, u stalnom naporu da naš um bude na Njega usmeren. Svako ko je praktikovao ovu vrstu posta – bar za kratko vreme – zna da nas asketski post ne čini slabim već laganim, koncentrisanim, trezvenim, radosnim i čistim. Čovek prima hranu kao stvarni dar Božiji. Čovek je neprestano usredsređen na unutarnji svet koji, na neobjašnjiv način, postaje jedna vrsta hrane. Ovde ne treba da raspravljamo o količini hrane koju ćemo uzimati u vreme asketskog posta, njenom ritmu i kvalitetu. To zavisi od individualnih osobina, spoljašnjih uslova pod kojima živimo. Ali princip je jasan: to je stanje polugladi, čiju «negativnu» prirodu molitva, sećanje, pažnja i koncentracija transformišu u pozitivnu silu i moć. Što se tiče ukupnog posta, neophodno je da on bude ograničen u trajanju i usaglašen sa Evharistijom. U našim današnjim uslovima života, najbolje je da bude jedan dan pre služenja večernje službe – Liturgije prethodno osvećenih Darova, bez obzira da li toga dana postimo od ranog jutra ili od podne, najvažnije je da doživimo taj dan kao dan očekivanja, nade, gladi za Bogom. To je duhovna koncentracija na ono što dolazi, na dar koji ćemo primiti i radi koga odustajemo od svih drugih darova.
Posle svega što je rečeno, moramo ipak imati na umu da će naš post, ma kako bio kratak, ako je pravi, voditi iskušenje, slabosti, sumnje i razdraženosti. Drugim rečima, on će biti prava borba i, verovatno ćemo, mnogo puta postati malodušni. Međutim, osnovni smisao posta je da nam pokaže da je hrišćanski život borba i napor. Vera koja ne prevazilazi sumnje i iskušenja, retko je prava vera. U hrišćanskom životu nema, nažalost, napretka bez gorkog iskustva – neuspeha. Mnogi otpočnu post sa oduševljenjem, prekinuli ga posle prvog neuspeha. Rekao bih da smo sa ovim prvim neuspehom stavljeni na stvarnu probu. Ako smo, posle neuspeha, i popuštanja našim apetitima i strastima, otpočeli ponovo i nismo prestajali, bez obzira koliko puta uspeli, naš će post, ranije ili kasnije, doneti duhovne plodove. Između svetosti i razočaranog cinizma leži velika božanska vrlina – strpljenje – strpljenje, pre svega, u odnosu na samog sebe. Nema svetosti «na brzinu», jer za svaki korak treba da platimo punu cenu. Stoga je bolje i sigurnije početi sa minimumom – svega nešto malo iznad naših prirodnih mogućnosti – i malo po malo uveličati naš trud, negoli da pokušamo da u početku skočimo suviše visoko i slomimo se padajući na zemlju.
Ukratko: od simboličnog i nominalnog posta, kao obaveze i običaja – moramo se vratiti stvarnom postu. Neka on bude i ograničen i neznatan, ali dosljedan i ozbiljan. Iskreno sagledajmo svoje duhovne i fizičke mogućnosti i prema njima se ravnajmo. Ali uvek imamo na umu da nema posta bez izazova tih mogućnosti, bez uvođenja u naš život božanskog dokaza da stvari koje su samom čoveku nemoguće sa Bogom postaju moguće.
POSNI «STIL ŽIVOTA»
Ne iscrpljuje se podvig posta ni posećivanjem bogosluženja, ni postom, čak ni molitvom u određenim vremenskim intervalima. Da bi sve ovo bilo delotvorno i osmišljeno mora biti podržano celokupnim životom. Nužan je «stil života», koji neće protivrečiti pojedinim podvizima posta i voditi «razdvojenosti» ljudske prirode. U prošlosti, u pravoslavnim zemljama samo društvo, sa kompleksom običaja, spoljašnjim uticajima, zakonodavstvom, javnom i privatnom praksom što je najbolje izraženo u ruskoj reči «byt», a delimično rečju kulturu, podsticalo je i davalo potporu takvom stilu života. Za vreme Velikog posta svi slojevi društva prihvatili su određeni ritam života, određena pravila koja su podsećala pojedine članove društva da je vreme posta. Na primer u Rusiji se nije moglo zaboraviti da je post, ako po ničem drugom a ono po posebnom načinu zvonjenja crkvenih zvona. Pozorišta su bila zatvorena. A u davnija vremena i sudovi su obustavljali svoju delatnost. Sve ove spoljašnjosti nisu mogle da se čoveka prisile na pokajanje ili na aktivniji duhovni život. Međutim, one su stvarale izvesnu atmosferu – neku vrstu posne klime – u kojoj je čovekov napor bio lakši. Pošto smo slabi, potreban nam je spoljašnji podsticaj, potrebni su nam simboli, znakovi. Razume se, uvek postoji opasnost da ovi spoljašnji simboli postanu sami sebi cilj i umesto da budu podsticaj, po popularnom narodnom mišljenju postanu sadržinu Velikog posta. Već smo skrenuli pažnju na ovu opasnost kada smo govorili o spoljašnjim običajima, koji zamenjuju osnovni lični podvig. Ako se pravilno razumeju, onda ovi običaji sačinjavaju onu «vezu» koja povezuje duhovni napor sa sveukupnošću života.
Mi ne živimo u pravoslavnom društvu istoga ne postoji mogućnost da se stvori posna «klima» na društvenom nivou. Bilo da je Veliki post ili ne, svet koji nas okružuje i čiji smo sastavni deo, ostaje neizmenjen. Prema tome, ovo nas nagoni na još jedan napor, razmišljamo o potrebi religijske veze između «spoljašnjeg» i «unutrašnjeg». Duhovna tragedija sekularizma nas vodi u stvarnu religijsku «šizofreniju» – rascepljenost našeg života na dva dela: religiozni i svetovni, koji su sve manje i manje zavisni jedan od drugog. Tako, potreban nam je duhovni napor da bismo promenili tradicionalne običaje glavnog sredstva našeg posnog podviga. Provizorno i, ako je potrebno, izraženo šematski ovaj napor se može svesti na termine, na život kod kuće, a drugo, van kuće.
Po pravoslavnom shvatanju, kuća i porodica sačinjavaju osnovnu i najvažniju oblast hrišćanskog života, za primenu hrišćanskih principa u svakodnevnom životu. Sigurno da je to kuća, stil i duh porodičnog života, – kuća, a ne škola, čak ni Crkva – koja formira naš osnovni pogled na svet, koja u nama stvara onu osnovnu opredeljenost, koje, možda, nismo ni svesni dugo vremena, ali koja će, na kraju krajeva, postati odlučujući faktor. U delu Dostojevskog „Braća Karamazovi“ starac Zosima u kaže: „Čovek koji može da se seti svih dobrih stvari iz detinjstva, spasao se za celi život“. Karakteristično je da se on pravi ovu primedbupošto setio kako ga je majka vodila na Liturgiji prethodno osvećenih Darova, lepotu ove službe, i setio se jedinstvene melodije posta «Da ispravitsja molitva moja jako kadilo pred Toboju»(Neka se uzdigne molitva moja, kao kad pred lice Tvoje). Divni napor koji se danas čini u religijskom vaspitanju u našim crkvenim školama znači veoma malo ukoliko ne bude pustio koren kod kuće u porodičnom životu. Šta bi moglo i trebalo da se učini kod kuće za vrijeme Velikog posta? Pošto je nemoguće da ovde obradimo sve strane porodičnog života, koncentrisaćemo se samo na neke od njih.
Bez sumnje će se svakako složiti da su radio i televizija radikalno izmenili celokupan stil porodičnog života. Sredstva «masovnog informisanja» danas prožimaju celi naš život. Nije potrebno da se «ode» pa da bi čovek «negde bio». Celi svet je neprestano ovde, nadohvatruke, i, malo po malo, iz naše moderne kulture prosto je iščezlo elementarno iskustvo življenja u okvirima unutrašnjeg sveta, u divoti «unutrašnje usredsređenosti». Ako nije televizija, onda je muzika. Muzika je prestala da bude nešto što se sluša. Ona je postala «zvučna ilustracija» za razgovor, za čitanje, za pisanje itd. U stvari, ova potreba za neprestanom muzikom izazvana je nesposobnošću savremenog čoveka da uživa u tišini, da se ne shvata kao nešto negativno, kao čistu prazninu, nego kao punoću i uslov za stvarnu punoću. Ako su u hrišćanima u velikoj meri živeli u svetu tišine koji im je davao izobilje mogućnosti za koncentraciju i unutrašnji život, današnji hrišćanin ulaže poseban napor da ponovo stekne tu suštinsku dimenziju tišine, koja jedina može da se poveže sa prošlosti sa višim realnostima. Tako problem radija i televizije za vreme posta nije nekakav nevažan problem, nego je, u mnogo čemu, predmet duhovnog života ili smrti. Mora da se shvati da je prosto nemoguće da naš život bude rastrgan između «radosne tuge» Velikog posta i «poslednjeg šoua» na televiziji. Ova dva doživljaja se isključuju ili eventualno jedan ubija drugog. No ipak je vrlo vjerovatno, da će «poslednji šou» imati veću šansu nego «radosna tuga», ukoliko se ne učini poseban napor. Stoga je preporučljivo da se kao prvo uvede «običaj» drastičnog smanjenja radija i televizije za vrijeme Velikog posta. Ne usuđujemo se ovde da se ponadamo na «potpuni» post već samo na «asketski», koji, kao što znamo, znači pre svega promenu ishrane i njeno smanjenje. Nije potrebno ako se, na primer, vesti ili izabran, ozbiljan i interesantan, intelektualno ili duhovno obogaćeni, program. Za vreme posta treba prestati sa «odanošću» televizije koja čoveka pretvara u predmet u stolici koji bulji na ekranu i pasivno prihvata sve što iz njega dolazi. Kada sam ja bio dete (to je bila predtelevizijska epoha), moja majka je obično zaključavala klavir za vreme prve, četvrte i sedme nedelje Velikog posta. Ovoga se sećam daleko življe nego drugih posnih službi, pa čak i danas me prenerazi sviranje radija za vreme Velikog posta kao neko svetogrđe. Ovo lično sećanje je samo ilustracija utiska kako neke sasvim spoljašnje odluke mogu imati na dečijoj duši. I tu se ne radi o nekom izolovanom običaju i pravilu nego o doživljaju Velikog posta kao specifičnog vremena, nego večito prisutnog. Što ne može da se izgubi, da bude osakaćeno ili uništeno. Takođe nije dovoljno za samo uzdržavanje ili lišavanje nečega. Post mora da ima i svoj pozitivan smisao.
Tišina stvorena odsustvom svetske buke koju stvaraju sredstva masovnih komunikacija treba da bude popunjena pozitivnim sadržajem. Ako molitva hrani dušu i intelektu je potrebna hrana, jer je baš čovekov intelekt danas razaran neprestanim 'čekićanjem'televizije, radija, novine, ilustrovanih časopisa i sl. I mi, kao dodatak čisto duhovnom naporu, sugerišemo intelektualni napor. Koliko je samo u životu zanemarenih majstorskih dela, koliko divnih plodova ljudske misli, mašte i stvaralaštva, jer je mnogo jednostavnije, kada se, u stanju fizičkog i mentalnog zamora, vratimo kući, da pritisnemo dugme televizijskog aparata ili da uronimo u savršeni vakuum nekog ilustrovanog časopisa. Ali pretpostavimo da sami planiramo svoj Veliki post? Pretpostavimo unapred da sastavljamo listu knjiga koje treba da pročitamo za vreme posta? Nije neophodno da sve one budu religiozne; nisu svi ljudi pozvani da budu teolozi. Ipak, toliko mnogo «teologije» uključeno je u izvesna književna dela, i Crkva blagosilja sve što obogaćuje naš intelekt, svaki plod pravog ljudskog stvaralaštva, koji, pravilno upotrebljen, donosi duhovne vrednosti. Četvrta i peta nedelja Velikog posta posvećene su uspomeni na dva velika učitelja hrišćanske duhovnosti: sv. Jovanu Lestvičniku i sv. Mariji Egipćanki. Razumimo ovo kao napomenu da Crkva od nas traži da za vreme posta obogaćujemo svoj duhovni i intelektualni unutrašnji svet, da čitamo i razmišljamo o onom što će nam pomoći da pronađemo unutrašnji svet i njegovu radost. Za tu radost, za istinito priznanje čoveka koji je ispunjen iznutra a ne spolja, savremeni svet danas nema ni smisla ni ukusa. Bez razumevanja Velikog posta kao putovanja u dubinu naše čovečnosti, post gubi svoj uticaj.
Druga je stvar kakva može biti značaj posta za vreme dugih časova koje provodimo van kuće – putujući na posao, sedeći za stolovima, izvršavajući svoje službene dužnosti, održavajući se sa drugovima i prijateljima? Mada se ne može dati precizan «recept» ni ovde kao ni na drugim područjima, moguća su neka uopštena razmišljanja. Na prvom mestu, Veliki post je pogodno vreme da izmerimo neverovatno površan karakter naših odnosa prema ljudima, stvarima i radu. Lozinke «nema problema» i «lako ćemo» su zaista velike «zapovesti» kojih se radošću pridržavamo, a jedno znači: nemoj da se mešaš, ne postavljaj pitanje, ne produbljuj svoj odnos sa ostalim bićima, drži se pravila igre koja su kombinacija prijateljskog stava i totalne ravnodušnosti; misli o svemu u okviru materijalne koristi, dobiti, napretka; drugim rečima, budi deo sveta koji stalno upotrebljava reči «sloboda», «odgovornost», «briga» itd., a de facto se pridržava materijalističkog principa da je čovek ono što jede!
Veliki post je veme traženja smisla: smisla vlastitog profesionalnog života kao priziva; smisla mog odnosa prema drugim osobama; sisla i značaja prijateljstva; smisla moje odgovornosti. Nema posla, nema priziva koji ne bi bar malo mogao da bude «transformisan», ali ne u smislu veće efikasnosti ili bolje organizacije, već u smislu ljudske vrednosti. Ovde je potreban isti napor unutrašnje organizacije svih naših odnosa, jer smo mi slobodna ljudska bića, koja je postala (često i ne znajući) zarobljenički sistem koji progresivno dehumanizuje svet. Ako naša vera ima neki smisao, on treba da obuhvati život u svojoj kompleksnosti. Hiljade ljudi misle da promene dolaze samo spolja, od revolucije i promene spoljašnjih uslova. Mi hrišćani treba da dokažemo da u stvarnosti sve dolazi iznutra – iz vere i iz života saglasnog sa verom. Kada se Crkva uključila u grčko-rimski svet, nije žigosala ropstvo, nije pozivala na revoluciju. Ali njena vera, njena nova vizija čoveka i života, progresivno su onemogućavale postojanje ropstva. Jedan od svetih – a ovde se pod svetim podrazumeva čovek koji svoju veru uvek ozbiljno uzima – učiniće više za promenu sveta nego hiljade štampanih programa. Jedini pravi revolucionar u ovom svetu je – čovek svetog života.
I na kraju još jedna primedba: Veliki post je vreme za kontrolu našeg govora. Naš svet je nejerovatno rečit i mi smo neprestanoprepravljeni rečima koje su izgubile svoj smisao, a sa tim i svoju silu. Hrišćanstvo otkriva svetlost reči – istiniti božanski dar čoveku. Iz ovoga razloga je naš govor obdaren strašnom silom, pozitivnom ili negativnom. Stoga ćemo biti suđeni prema svojim rečima: „A ja vam kažem da će svaku nekorisnu reč koju izgovore ljudi, odgovoriti na dan suda. Jer ćeš po svojim rečima biti opravdan, a po svojim rečima biti osuđen“ kaže Hristos u Jevanđelju. Kontrolisati govor znači otkrivati njegovu ozbiljnost i svetost, razumeti da ponekad i naivna „šala”, koju ispričamo čak ne misleći o njoj, može da ima užasne posledice – može da bude ona polednja „slamka” koja gurne čoveka u krajnje očajanje i propast. Ali reč takođe može da bude – svedočenje. Slučajni razgovor preko stola sa kolegom može mnogo više da učini za saopštenje vizije i života, stava prema ljudima ili prema radu, nego formalna poropoved. Ona može da poseduje seme pitanja, želju za većim saznanjem. Mi nemamo pojma kako, u stvari svojim rečima stalno utičemo jedan na drugog – svojim rečima, samim tonalitetom svoje ličnosti. I najzad, ljudi bivaju obraćeni Bogu ne zato što im je neko mogao da da briljantna objašnjenja o Bogu, već stoga što su oni u Njemu videli onu svetlost, radost, dubinu, ozbiljnost i ljubav, koje jedino otkrivaju prisutnost i silu Božiju u svetu.
I tako, ako je veliki post, čovekovo ponovno pronalaženje vlastite vere, on je takođe njegovo otkrivanje života i njegovog božanskog smisla, njegove svete dubine. Uzdržavanjem hrane ponovo otkrivamo njenu slast i ponovo se učimo kako je primamo Boga sa radošću i zahvalnošću. Skraćući muziku, zabavu, razgovor i površnu „društvenost” ponovo pronalazimo krajnju vrednost ljudskih odnosa, ljudskog rada, ljudske umetnosti. I sve ovo ponovo otkrivamo jednostavno stoga što pronalazimo samoga Boga – što Mu se vraćamo, a kroz njega vraćamo se svemu onom što nam je On dao u svojoj ljubavi i milosti. I tako, na Vaskrs uveče pevamo:
„Sve je danas ispunjeno svetlošću,
Nebo i zemlja i podzemlje.
Zato cela tvorevina neka svetkuje
Hristovo vaskrsenje;
U njemu se utvrđujemo.
Ne liši nas ovoga očekivanja,
Čovekoljupče”!
Protojerej Aleksandar Šmeman
