Atlas uplašenog čoveka – Kristof Ransmajer

Da li ste ikada osetili strah pred nepreglednošću sveta — a ipak poželeli da vidite njegove najudaljenije predele, kao da bi vas baš pejzaž ili grad mogli približiti nečemu skrivenom u vama?

Svi u sebi nosimo isti paradoks: plašimo se nepoznatog, a ipak nas nešto vuče ka njemu. Želimo sigurnost doma, ali nas privlače daljine; želimo mir, ali se pitamo šta bismo o sebi saznali kada bismo stajali pred okeanom, glečerom, pustinjom, planinom ili gradom u kome nas niko ne poznaje. Atlas uplašenog čoveka govori upravo o tom unutrašnjem putovanju koje se događa dok gledamo svet.

Ransmajer ovu knjigu gradi kao niz od sedamdeset prizora, zapisa i putopisnih meditacija. Svako poglavlje počinje istim jednostavnim, gotovo svedočkim izrazom: „Video sam. . . “ Iz tog ponavljanja nastaje poseban ritam knjige — kao da čitalac lista atlas sveta, ali umesto suvih geografskih oznaka pronalazi slike, sećanja, lica, životinje, pejzaže, smrti, susrete i trenutke koji se urezuju u svest.

Putovanja se prostiru preko kontinenata i vremena: od Beča i Dunava do polarnih predela, od vulkanskih senki Jave do reka Mekonga, od Himalaja do ostrva Južnog Pacifika. Ali Ransmajer ne putuje da bi nabrajao egzotična mesta. Njega zanima ono što se čoveku dogodi kada zaista pogleda. Pejzaž kod njega nije samo pozadina, već ogledalo: u snegu, vodi, pustinji, životinji, grobu, ruci nepoznatog čoveka ili svetlosti nad udaljenim predelom odjednom se ukaže nešto o ljudskoj prirodi.

„Svet koji se sklapa u Knjigu sveta ispisanu u čast tog istog sveta. “