Itaka i komentari – Miloš Crnjanski

Čovek se može vratiti u isti grad, ali ne i u isti život.

Crnjanski se vraća iz rata snužden, iznuren, u dezinfikovanom šinjelu, na mesta gde je nekada živeo veselo. Drugi se čude kakav se vratio. I on se čudi. Taj povratak nije samo povratak kući, nego trenutak u kojem čovek shvata da je istorija već prošla kroz njega i da mladost više ne stoji tamo gde ju je ostavio.

Itaka, kod Crnjanskog, nije samo mitsko ostrvo povratka. Ona je ironično ime za dom koji više ne može biti jednostavan, za mladost koja se ne može ponovo nastaniti i za život koji je krenuo putem koji čovek nije izabrao. U komentarima uz sopstvenu Liriku Itake, Crnjanski ne objašnjava samo pesme, nego dopisuje povest iz koje su one nastale: rat, vojska, Rijeka, Beč, putovanja, bolest, ljubavi, ironija, razočaranje i osećaj da ga nosi neka dublja, mračna sila sudbine.

Ova knjiga je spoj poezije, autobiografske proze i sećanja na generaciju kojoj je rat prekinuo iluziju o životu. Komentari nisu dodatak pesmama, nego drugi glas iste rane. Kroz njih se vidi kako se iz ličnog iskustva rađa Crnjanskijeva velika tema: nemir, seobe, povratak, izgnanstvo, izgubljena mladost i neugasiva čežnja za mestom na kojem bi se čovek mogao smiriti.

Čitajte kada želite da uđete u Crnjanskog iznutra: ne samo kao u velikog pisca, nego kao u čoveka koji iz sopstvenog rasutog života gradi književnost. Između pesme i memoara, između mladalačke pobune i kasnijeg razumevanja, između ironije i tuge, ova knjiga pokazuje kako nastaje pisanje od onoga što je čoveka slomilo, nosilo i naučilo da život nikada neće biti baš onakav kakav je želeo.

„Tada sam, prvi put, osetio da mi život neće biti onakav kakav sam ja, da bude, želeo, nego da me nosi vetar sudbine.“

Da li je Itaka mesto kojem se vraćamo — ili ime za sve ono što smo izgubili dok nas je istorija nosila dalje?