Javna ptica – Ljiljana Habjanović Đurović

Roman o devojci koja kroz usamljenost, telo, pobunu i razočaranja traži istinsku bliskost — priča o ženskom odrastanju, slobodi i letu sopstvenim krilima. .
Ponekad je najteža onda kada ima susreta, reči, pogleda i dodira — a niko zapravo ne vidi tebe.

U središtu ovog romana je mlada devojka koja iz poznog puberteta ulazi u svet odraslih noseći u sebi duboku glad za pravom bliskošću, razumevanjem i istinitim odnosom među ljudima. 
Ona u početku ni sama ne zna šta zapravo traži. Misli da traži ljubav, pažnju, slobodu, možda potvrdu da je neko vidi i želi. Ali ono za čim zaista čezne mnogo je dublje: saglasje duša, odnos u kojem žena ne mora da se pokori da bi bila prihvaćena, niti da bude gledana samo kroz telo da bi bila primećena.

Njena potraga vodi kroz želju, usamljenost, pogrešne odnose, razočaranja, pobunu i bolno sazrevanje. Svet u koji ulazi često joj nudi samo površnost, moć, naviku, prazne reči i muško-ženske obrasce u kojima se ženska vrednost meri pogledom drugih. A ona ima pamet, osećajnost i duboku sposobnost za razumevanje života — samo mora da nauči da to u sebi prepozna pre nego što joj drugi odrede meru.

Telo koje svi vide pre duše

Erotski sloj ovog romana nije ukras i nije provokacija sama po sebi. On je mera njene usamljenosti. Pokazuje koliko čovek može biti daleko od stvarne bliskosti čak i onda kada je fizički najbliži drugome. Telo postaje mesto preko kojeg pokušava da dođe do ljubavi, ali i mesto na kojem najjasnije oseća da ljubav nije isto što i posedovanje, dodir ili tuđe odobrenje.

Zato je ovo roman o ženskom odrastanju bez ulepšavanja: o roditeljima i deci, o mladosti koja vidi više nego što ume da kaže, o pobuni protiv pokoravanja, protiv nepoštenog vrednovanja polova i protiv sveta koji mlade često uči svemu osim tome kako da sačuvaju sebe.

„Jedini pravi let je let sopstvenim krilima. “

Da li odrastanje počinje onda kada nas neko zavoli — ili tek kada naučimo da poletimo bez tuđeg dopuštenja?