Nebeska dvorišta: žive slike – Vladika Grigorije

Zavičaj koji postaje uspomena upravo onda kada ga rat počne otimati.

Proleće je 1992. u Beogradu. Grad je uzavreo, studenti protestuju, a vesti o ratu postaju sve opipljivije. Junak, student teologije, prima glasove o opasnosti koja se steže oko male planinske zajednice iz koje potiče.

Između reke, govornica, nemira i poziva zavičaja, on pokušava da pomogne, ali i da sazri kroz prepreke koje ga čekaju. Manastirsko dvorište nije prikazano kao bekstvo od sveta, nego kao mesto na kome se svetovi dodiruju — mali i veliki, lični i zajednički, zemaljski i nebeski.

Iz vazduha Bosna izgleda onakva kakva bi bila samo da nije nas. Odozgo se ne vidi zlo koje gamiže po zemlji, već samo njena nevina i na mahove divlja ljepota.

Odricanje je zapravo potvrđivanje da odlaziš od nekoga ili od nečega da bi sačuvao ono dobro u sebi i da bi drugoga ili drugo sačuvao od sebe.

Te sam večeri shvatio da će i moj zavičaj, i planina, i potoci, i šume, i proplanci, kao i lice moje majke, odsad za mene biti uspomena. Sve iz mog zavičaja postaće uspomena i to ne samo zato što idem u manastir, već i zbog toga što ne znam hoću li ikad više moći tamo da kročim.

Snažna i potresna, ova se priča o životu, lepoti i stradanju drži vrednosti o kojima njen autor vladika Grigorije govori kada god uzme reč. Precizno i odmereno, škrtim a poetičnim slogom sročio je fragmentarnu sagu o maloj ali hrabroj zajednici koja brani svoje vekovno ognjište, alegoriju o malom čoveku na udaru pošasti rata koja se kristalizirala u odu Planinici, predelu nestvarne lepote, i čovekoj spremnosti na velike odluke i dela – u roman Nebeska dvorišta. 

Čitajte je kada želite duhovno i književno snažnu prozu o Bosni, ratu, zavičaju i manastirskom izboru; kada vam treba knjiga koja spaja poeziju, bol i veru bez velikih fraza.