Poslednje poglavlje – Knut Hamsun

Sanatorijum kao poslednja pozornica na kojoj bolest i smrt skidaju sa ljudi njihove uloge — otmenost, prirodnu snagu, ljubavnu pozu i male iluzije.

U Poslednjem poglavlju Hamsun ne piše samo o kraju života, nego o kraju iluzija. Sanatorijum je prostor gde se čovek više ne može sasvim sakriti iza društvenog položaja, stila, snage ili romantične poze. Grof Fleming nosi otmenost sveta, Danijel nosi instinkt prirode, a gospođica d’Espar stoji između njih kao žena koja ne pripada potpuno ni jednom ni drugom poretku. Iznad svega lebdi pitanje: šta ostaje od ljubavi kada se približe bolest, smrt i konačnost?

Ljubavni trougao između gospođice d’Espar, grofa Fleminga i Danijela otvara jednu od Hamsunovih omiljenih suprotnosti: svet i prirodu, stil i neposrednost, otmenost i nagonsku snagu. Grof Fleming zna pravila ponašanja, gest, distancu, formu i društveni sjaj; Danijel pripada drugom svetu, manje uglađenom, ali snažnije vezanom za zemlju, telo i životni nagon. Hamsun ne daje jednostavnu prednost nijednom od njih. Njega zanima upravo napetost između ta dva načina postojanja i žena koja se nalazi između njihovih različitih privlačnosti.

Oko njih su neobični likovi, među njima Mos i Samoubica, figure koje u roman unose humor, grotesku i tihu blizinu apsurda. Hamsun ih posmatra sa onom svojom čudnom mešavinom ironije i sažaljenja: ljudi su smešni, ali ne zato što su nevažni, nego zato što se i pred krajem života još drže svojih malih navika, gestova i iluzija.

Ovo je roman o ljubavi i smrti, ali bez jednostavne patetike. Više liči na poslednji pogled na ljude koji još pokušavaju da vole, odlaze, opstanu, budu otmeni ili prirodni — dok se negde iza svega već piše njihovo poslednje poglavlje.

„Zbogom, rekao je Samoubica i pošao. “