Sedam smrtnih grehova – Milorad Pavić

Čovek često misli da ga određuju njegove vrline, ali priče najčešće počinju tamo gde se pojavi pukotina: zavist, oholost, pohlepa, požuda, gnev, lenjost, proždrljivost ili neka tiša, skrivenija slabost.

Pavić upravo u tim pukotinama pronalazi književnu čaroliju — jer čovek nije zanimljiv samo po onome što želi da bude, nego i po onome što ga zavodi, skreće, iskušava i vodi ka neobičnoj sudbini. 

U knjizi Sedam smrtnih grehova Pavićeva proza pokazuje ono zbog čega je njegov pripovedački svet toliko poseban: sposobnost da istoriju, običaje, građansku kulturu, intrige i čudesne likove pretvori u prostor igre, tajne i iznenađenja. Njegove priče ne ostaju na ravnoj liniji događaja; one se otvaraju prema simbolima, skrivenim vezama, sudbinama koje se ukrštaju i smislu ljudskog truda pod kapom nebeskom.

Naslov upućuje na sedam smrtnih grehova, ali Pavića ne treba čitati kao pisca jednostavne moralne opomene. Njega zanima ono što se događa kada se čovekova slabost susretne sa istorijom, kada se strast uplete u običaj, kada se želja pretvori u zaplet, a sudbina u priču. Greh je ovde književni znak: pokazuje gde čovek izlazi iz mere, gde želi više nego što sme, gde gubi sebe ili otkriva nešto što bez pada nikada ne bi video.