Špijun iz prvog lica – Sem Šepard

Poslednja knjiga pisca koji posmatra sopstveno nestajanje — kratka, ogoljena proza o telu koje izdaje, svesti koja još gleda, i čoveku koji do kraja ostaje špijun vlastitog života.

Postoje autori koji pred kraj ne pišu da bi objasnili život, nego da bi još jednom pogledali. Sem Šepard u ovoj knjizi ne gradi veliki završni spomenik sebi. On beleži fragmente, prizore, telesne slabosti, razgovore, slike iz prošlosti i unutrašnje pomeraje čoveka koji zna da se povlači iz sveta, ali još uvek ne prestaje da ga posmatra. To je tiha hrabrost: ostati prisutan i kada se sopstveno telo pretvara u stranu zemlju.

Figura usamljenog jahača, čoveka koji sa uzvisine posmatra prostor pred sobom, odavno se vezuje za Sema Šeparda. U njegovom delu Amerika nije samo geografski prostor, nego mit, rana, horizont, pozornica i pretnja. Špijun iz prvog lica vraća taj arhetip u najintimniji mogući prostor: umesto prerije, sada je pred piscem sopstveno telo; umesto spoljne opasnosti, bolest; umesto klasične radnje, niz krhotina svesti koje pokušavaju da zadrže svet dok se on udaljava.

Knjiga je napisana u fragmentima, sa osećajem da se jezik skraćuje do najnužnijeg. U njoj nema viška, nema patetike, nema velikih objašnjenja. Šepard diktira, posmatra, priseća se, ponekad kao da gleda sebe spolja, ponekad kao da špijunira sopstveni život u trenutku kada mu izmiče. Upravo zato naslov ima posebnu snagu: pripovedanje iz prvog lica ovde nije ispovest uobičajenog tipa, već oblik krajnje budnosti. Čovek je još tu, ali već mora da uči kako da sebe gleda iz daljine.

„Jedno je sigurno – vremenski luk, od dana kada izgladneli Stiv Rodžers u Njujorku donira svoju krv da bi mogao da kupi čizburger, do dana kada Sem Šepard diktira poslednje rečenice Špijuna iz prvog lica, opasuje punoću i doslednost vlastitom osećaju za jezik i stvarnost. “