Stari dani – Borisav Stanković

Knjiga o Vranju, sećanju i ljudima koje nose patrijarhalni red, potisnute želje i tuga za životom koji je prošao — Bora Stanković u svom najprepoznatljivijem svetu.

Postoje svetovi koji nestaju, ali nastavljaju da žive u glasu, mirisu kuće, porodičnoj tišini, neizgovorenoj ljubavi i bolu koji se prenosi sa generacije na generaciju. Stari dani govore o takvom svetu: o ljudima koji nisu uvek veliki po delima, ali su duboki po patnji, želji, stidu i nemogućnosti da žive ono što nose u sebi. Bora Stanković ih ne posmatra spolja — on ih pamti iznutra.

Borisav Stanković je gotovo celokupno književno delo vezao za Vranje, njegov govor, mentalitet, običaje i skrivene porodične drame. U Starim danima taj svet se pojavljuje kao živo sećanje: selo, varoš, kuća, porodica, žene, muškarci, stariji, mladi, siromašni i imućniji — svi uhvaćeni u mrežu navika i odnosa koji određuju šta sme da se kaže, šta mora da se prećuti i koliko čovek sme da pripada sebi.

Stankovićeve pripovetke nose odlike realizma, jer prikazuju konkretan život, društvene okolnosti, seljake, porodične odnose i težinu patrijarhalnih pravila. Ali njihova prava snaga je u psihološkoj dubini i atmosferi. Bora ne opisuje samo šta se dogodilo, nego kako se nešto taloži u čoveku: tuga, strast, žal za mladošću, neostvarena ljubav, stid, ponos, ćutanje, unutrašnja napetost i osećanje da život prolazi mimo onoga što je duša želela.

Stari dani su zato knjiga o prošlosti, ali ne kao hladnom istorijskom vremenu. To je prošlost koja boli jer je još živa u čoveku. Stanković piše o ljudima oblikovanim sredinom, ali nikada potpuno objašnjenim njome. Njegovi likovi nose u sebi nešto veće od svojih okolnosti: čežnju da budu voljeni, viđeni, oslobođeni, makar na trenutak. U tome je posebna lepota ove knjige — ona čuva jedan svet koji nestaje, ali i pokazuje da su ljudske želje, slabosti i rane ostale iste.