Manaraga – Vladimir Sorokin

Zamislite svet u kome se klasici više ne čitaju, nego spaljuju — ne iz mržnje prema književnosti, već da bi se na plamenu prvih izdanja Dostojevskog, Tolstoja ili Čehova pripremio savršen obrok za bogate sladokusce kulture. 

Već živimo u svetu u kome se velika dela često više ne čitaju polako, nego se konzumiraju, skraćuju, prepričavaju, citiraju, fotografišu i koriste kao dekorativni element. Knjiga postaje predmet, status, atmosfera, sadržaj za deljenje. Sorokin u Manaragi samo pojačava tu logiku do groteske: šta ako kultura više nije duhovna hrana, nego bukvalno gorivo za one koji mogu da plate najskuplji oblik uživanja?

U budućem svetu posle velikih ratova i civilizacijskih lomova, štampane knjige više se ne proizvode. One su retki, dragoceni, muzejski predmeti.

Upravo zato nastaje tajna i skandalozna praksa zvana book’n’grilling: najbogatiji klijenti plaćaju da se hrana priprema na vatri od originalnih, unikatnih izdanja velikih književnih dela. Čitati klasike više nije dovoljno. Treba ih potrošiti do pepela, pretvoriti u miris, ukus, dim i prestiž. 

Glavni junak, Geza Jasnodvorski, majstor je tog bizarnog zanata. On putuje od klijenta do klijenta i sprema jela na plamenu knjiga koje su nekada bile sveta mesta književnosti. Idiot, Stepa, velika ruska i evropska dela — sve postaje deo rituala u kome se duhovna vrednost pretvara u luksuzni doživljaj tela. Ali kada ga put odvede ka planini Manaragi, otvara se pitanje koje je još strašnije od spaljivanja knjiga: šta ako više nije ugrožena samo pojedinačna knjiga, nego sama ideja njenog originala, jedinstvenosti i neponovljivosti?

Sorokin piše hladno, duhovito, surovo i namerno neprijatno. Manaraga nije roman koji čitaoca mazi ljubavlju prema književnosti; on ga udara pitanjem koliko je ta ljubav stvarna. Da li zaista poštujemo knjige, ili ih koristimo kao dekor sopstvene kulture? Da li klasike čitamo, ili ih trošimo kao znak pripadnosti obrazovanom svetu? I šta ostaje od umetnosti kada joj oduzmemo neponovljivost, a ostavimo samo efekat, tržište i egzotični doživljaj?

Šta ako najstrašniji kraj književnosti nije zabrana knjiga?

Manaraga je roman za čitaoce koji mogu da izdrže Sorokinovu hladnu ironiju i grotesknu logiku. Ovo nije nežna knjiga o ljubavi prema književnosti. Ovo je knjiga o tome šta se događa kada ljubav prema književnosti postane luksuzna perverzija tržišta.

I možda je njeno najneugodnije pitanje baš ovo: da li smo već počeli da spaljujemo knjige, samo na mnogo elegantniji način?