Tunel — Ernesto Sabato

IZLAZ NIJE OBELEŽEN – PRONAĆI ĆEŠ GA TEK KAD UĐEŠ U MRAK

Empatija je jedini put napolje.

„Tunel“ nas uvodi u unutrašnji svet Huana Pabla Kastela — slikara i ubice koji iz zatvorske ćelije pokušava da objasni zašto je uništio ženu koju je voleo. Ubeđen da je pronašao jedinu osobu koja vidi njegovu usamljenost, Kastel u Mariji Iribarne ne traži biće, već potvrdu sopstvenog postojanja.

Ljubav kao pokušaj kontrole Sve što ne ume da objasni — on pokušava da kontroliše. Sve što ne može da zadrži — mora da uništi. Sabato piše o ljubavi koja ne trpi nesavršenost; o osećanju koje iz žudnje za sigurnošću prerasta u opsesiju. Kastel voli kao što slika: hladno i racionalno. Njegov zločin nije plod strasti, već poslednji, očajnički pokušaj da zadrži smisao koji mu izmiče.

Zidovi koji su u nama Što više Kastel pokušava da objasni svet, to se više udaljava od ljudi. Zidovi njegovog tunela nisu spoljašnji; oni su u njemu. Sabato piše precizno, bez patetike, ostavljajući umetnost, ljubav i zločin da izviru iz istog izvora — straha od tišine u kojoj niko ne odgovara.

Bez epiloga. Bez utehe. Roman se završava kao život: iznenada, bez katarze. Sabato nam namerno uskraćuje „zašto“, ostavljajući prazninu u koju ulazi čitalac kao jedini svedok. Tu počinje tvoj tunel. Pisac te smešta uz Kastela ne da bi opravdao zločin, već da bi razumeo kako se čovek gubi u sopstvenom mraku.

Tek kada prođeš kroz zablude i strahove koje je Sabato namerno stvorio, možeš videti šta je junaka odvelo u mrak — i šta iz senke vreba u svima nama.

Pitanje koje ostaje: Kada prepoznaš tuđu tamu, hoćeš li znati gde da potražiš svetlost?