U PRISUSTVU BOGA - Andrej Tkačov

Kako da čitanje Svetog Pisma prestane da bude samo navika – i postane susret sa Živim Bogom?
Mnogi hrišćani čitaju Bibliju, ali malo ko zaista osluškuje. Ova knjiga govori onima koji osećaju da im vera postaje rutina, da im srce postaje umorno, i da reči više ne dopiru do duše. Tkačov podseća: Sveto Pismo nije tekst, već razgovor.
Šta ova knjiga donosi?
– pokazuje kako da se zaustavimo u buci svakodnevice i uđemo u tišinu srca,
– objašnjava zašto su pažnja, smirenje i unutrašnji mir preduslov za susret sa Božijom rečju,
– poziva da čitamo Pismo ne kao informaciju, već kao ispovest, opomenu, utehu i ličnu poruku,
– govori o opasnosti površne vere, automatizma molitve i duhovne lenjosti,
– podseća da Bog dolazi tamo gde Ga pozovemo – iskreno, bez glume.

Tkačov piše jasno i direktno, ali sa pastirskom toplinom. Njegove reči nisu teorija, nego poziv da živimo svesno pred Bogom – u svakoj misli, reči i susretu.

Citati za izdvajanje:

Ako čitaš Evanđelje, a ništa se u tebi ne pomera – nisi u prisustvu Boga, nego u prisustvu slova.
Bog ne govori glasnije od naše buke – zato treba prvo da umuknemo unutra.
Nije problem što ne razumemo Pismo. Problem je što ne želimo da ga poslušamo.Kada čitamo – Bog govori.Knjiga U prisustvu Boga protojereja Andreja Tkačova predstavlja zbir pastoralno-teoloških razmišljanja o unutrašnjem duhovnom životu savremenog čoveka, sa posebnim naglaskom na čitanje Svetog Pisma kao liturgijski i lični susret sa živim Bogom. Tkačov, oslanjajući se na biblijske tekstove, filokalijsku tradiciju i iskustvo savremene čovekove duhovne borbe, propituje zašto je vera često formalna, a čitanje Pisma mehaničko, bez obraćenja srca.

Centralna teza knjige jeste da je Sveto Pismo prostor prisustva Božijeg, a ne samo istorijska ili književna knjiga. Čovek ne pristupa tekstu kao posmatrač, već kao učesnik: čitanje postaje liturgijski čin, susret, a ne intelektualna analiza. Tkačov insistira na unutrašnjem tihovanju (hesihiji), jer reč Božija ne deluje u srcu koje je rastrzano brigama, distrakcijama i racionalizmom. U tom smislu autor se približava misli Jovana Kronštatskog i svetog Isaaka Sirina, naglašavajući da poznavanje Pisma bez pokajanja i smirenja vodi u farisejsku samodovoljnost. Teološki značaj knjige ogleda se u kritici savremene sekularne svesti koja religiju svodi na ideologiju, moralni sistem ili kulturnu tradiciju. Nasuprot tome, Tkačov vraća naglasak na ontološko iskustvo – da Bog jeste, da govori, i da vera nije ideja, već susret ličnosti sa Ličnošću. Kao dokument savremene pravoslavne misli, delo uklapa biblijsku egzegezu sa iskustvom ispovednika, propovednika i duhovnika koji poznaje i liturgijsku praksu i psihologiju modernog čoveka.
Knjiga je značajna i zbog toga što spaja misaonu jasnoću sa jezičkom jednostavnošću. Tkačov ne gradi apstraktne sisteme, već govori iz iskustva: kao sveštenik, ispovednik, učesnik ratnih i istorijskih trauma postsovjetskog društva. Zbog toga delo funkcioniše i kao duhovni priručnik, i kao teološki esej, i kao zapis jednog pastirskog svedočanstva.