Da li upravljate svetom ili samo bežite od promene?
Često živimo u iluziji moći, verujući da ćemo kontrolom izbeći bol, dok zapravo samo produbljujemo sopstveni nemir. Otac Haralamos Papadopulos nas podseća na surovu istinu: zašto nam je toliko lakše da se mučimo nego da verujemo?
U trenucima kada nam se čini da se Bog igra žmurke, mi zapravo stojimo pred vratima poverenja – tamo gde prestaje naša logika, a počinje Promisao. Ipak, suočeni sa slobodom, često nesvesno biramo bol i ulogu žrtve kako bismo izbegli odgovornost za stvarnu promenu.
Ovaj tekst su izvodi iz intervjua povodom njegove knjige „Poverenje – sloboda od potrebe da kontrolišeš svet“.
Zašto nas promene toliko plaše?
Promene nas plaše jer želimo sve da kontrolišemo i da „zatvorimo“ život u male kutije racionalnih objašnjenja. Međutim, to je nemoguće. Tajna života ne može da stane u tumačenja našeg uma. Da biste živeli punim plućima, morate se prepustiti toku – odnosno, Promislu Božijem.
Poverenje je kao učenje plivanja: naučićete tek kada se prepustite vodi. Dokle god ste zgrčeni i borite se sa talasima, tonete. Isto je i sa biciklom – čim prestanete da se grčevito branite, telo hvata ravnotežu. Mi često radije biramo lažne „izvesnosti“ koje nam garantuju sigurnost, čak i ako one mirišu na duhovnu smrt, nego promene koje donose istinski život.
Mi smo nešto više od svojih misli i osećanja
Glavna prepreka našem miru je to što poistovećujemo svoje postojanje sa onim što mislimo ili osećamo. Zatvoreni smo u kavez sopstvenih emocija i verujemo da smo to „mi“. Ali nismo. Mi smo nešto mnogo dublje, što prevazilazi misli i osećanja.
Sveti oci su govorili da između razuma i srca često postoji neka vrsta „kratkog spoja“. Molitva je ta koja otpetljava taj zamršeni odnos. Kada uspemo da se iz bučnog razuma spustimo u srce – naš duhovni centar – tamo otkrivamo Boga koji nas, zapravo, nikada nije ni napustio.
Zamka uloge žrtve
Sloboda je dar Božiji, ali ona nosi i veliku odgovornost koju mnogi ne mogu da podnesu. Zato često nesvesno biramo ulogu žrtve. Lakše je reći „život je nepravedan“ nego preuzeti odgovornost za sopstveni rast.
Ko bi ikada od jedne „žrtve“ tražio odgovornost? Ako sam žrtva, mogu manipulativno da zahtevam popustljivost za svoje greške, razumevanje za svoje strasti i toleranciju za svoje toksično ponašanje. Često ističemo da niko nije patio kao mi, samo da bismo dobili poseban tretman, dok zapravo bežimo od istinske promene koja zahteva trud.
Poverenje kao jedini način života
Poverenje u Promisao Božiji ne znači pasivnost ili odustajanje od realnosti. Naprotiv, ja i dalje planiram, radim i delujem, ali učim da računam i na ono što prevazilazi moju moć predviđanja. Čovek vidi samo delić današnje epizode, dok Bog poznaje ceo scenario.
Poverenje je način života bez kojeg ljudsko biće ne može istinski da funkcioniše. Ono nas vodi u avanturu odnosa sa drugima, ono nas vodi lekaru da bismo se iscelili, ono nas pokreće da putujemo i stvaramo. Čovek koji ne veruje sebi, drugima i Bogu, zapravo je poništio silu života u sebi.
Moramo početi da verujemo, jer je naša priroda tako stvorena. Mi smo bića poverenja, a ne podozrenja. Ispunjavamo se tek kada se otvorimo, a ne kada se u strahu zaključamo.
