1Q84 knj. 3 – Haruki Murakami

Knjiga o ljubavi koja preživljava vreme, paralelne svetove i sve sile koje pokušavaju da čoveka ubede da je dodir iz detinjstva bio samo uspomena.

Postoje uspomene koje ne blede zato što nisu samo uspomene. Jedan dodir ruke u detinjstvu, jedan trenutak tihe bliskosti, jedno prepoznavanje koje traje duže od svih objašnjenja. Murakami u trećem delu 1Q84 pokazuje da ljubav ponekad nije osećanje koje se razvija logično, nego sila koja ostaje pod zemljom života, nevidljiva, ali živa — dok sve drugo ubrzava, propada, menja se i gubi smisao.

U trećoj knjizi 1Q84, priča se sužava i istovremeno produbljuje. Aomame i Tengo, razdvojeni godinama i zarobljeni u svetu koji više nije sasvim onaj iz 1984, osećaju da ih povezuje nešto što ne može nestati. Oko njih se i dalje nalazi čudan, opasan i zagonetan svet: dva meseca na nebu, Mali ljudi, sekta Sakigake, knjiga koja utiče na stvarnost, nasilje, nadzor, bekstvo, skrivanje i prisustvo nečega što stalno izmiče običnom razumu.

Ali u ovom završnom delu, iza svih velikih murakamijevskih motiva, sve jasnije se ukazuje srce romana: ljubavna priča. Ne sentimentalna, ne laka, ne realistički jednostavna, nego ona koja u Murakamijevom svetu deluje nerealno, a ipak moguće. Jedan davni dodir ruke između dvoje dece ne gubi snagu ni posle dvadeset godina. On postaje dokaz da postoji nešto što vreme ne može potpuno da potroši, nešto što se ne meri satovima, napretkom, tehnologijom, ambicijom ili spoljašnjim uspehom.

1Q84 je i roman o svetu koji se ubrzao do samorazaranja: o nasilju, pohlepi, kontroli, sektama, tehnološkom napretku i ljudima koji gube dodir sa stvarnim. Nasuprot tome, Murakami postavlja krv, telo, ruku, sećanje, ljubav i unutrašnju vernost. U svetu gde se stvarnost cepa, proticanje krvi postaje dokaz da smo još živi, a ljubav postaje mogućnost da se pronađe izlaz iz lavirinta. Treća knjiga zato ne završava samo zaplet — ona vraća roman na ono najosnovnije: da čovek, uprkos svemu, traži drugo biće koje ga je jednom zaista videlo.

Šta ako se stvarnost ne dokazuje time što je svi vide isto, nego time što u njoj još uvek teče krv?