Brisanje. Raspad – Tomas Bernhard

Postoje kuće iz kojih čovek mora da ode da bi preživeo.
Ali odlazak ne znači da je kuća nestala.

Svima nam je poznato da dom nije uvek mesto kojem se vraćamo sa nežnošću. Nekada je dom ono od čega smo morali da odemo da bismo sačuvali razum, glas i život. Ali čak i kada odemo, poreklo ostaje u nama kao jezik, rana, gađenje i dug koji ne želimo da priznamo. 

Brisanje je roman povratka, ali ne onog toplog, nostalgičnog povratka. Murau se iz Rima vraća mislima u Wolfsegg, porodično imanje koje za njega predstavlja sve što mora odbaciti: porodičnu laž, društveni ugled, austrijsku kulturnu samodopadnost, katoličku disciplinu i istorijsku krivicu koja se prikriva pristojnošću. Smrt porodice otvara prostor za konačni monolog.

Bernhard piše u dugom, opsesivnom ritmu, kao da se misao ne može zaustaviti dok ne uništi predmet koji je progoni. Murau ne pripoveda mirno, nego napada, ponavlja, detaljiše preteruje i briše. U tome ima gneva, ali i straha: jer ono što najviše mrzimo često je već deo nas.

Zato je Brisanje mnogo više od porodične optužnice. To je roman o nemogućnosti čistog oslobođenja od porekla. Čovek može otići, obrazovati se, izgraditi novi život, prezirati sve što ga je oblikovalo — a ipak nositi taj svet u rečenici. Brisanje je pokušaj da se uništi nasleđe upravo pisanjem o njemu.

Brisanje nije samo naslov, nego očajnički pokušaj da se poreklo više ne dopusti da govori u čoveku.