Stvarnost nije ono što se raspada, nego ono za šta smo se previše grčevito držali — Peljevin između revolucije, ludnice i praznine.
Svima nam je poznat trenutak kada svet oko nas nastavi da govori sigurno, a mi više nismo sigurni u njegove reči. Ko smo ako se raspadne priča u kojoj živimo? Šta ostaje od nas kada nestanu istorija, ideologija, ime i uloga koje smo zvali sobom?
Peljevin ovde ne pravi običnu istorijsku igru. Revolucija nije samo epoha, a psihijatrijska bolnica nije samo okvir savremenosti. Obe stvarnosti deluju kao ogledala u kojima se junak pita ko sanja koga, šta je identitet i može li se čovek probuditi iz istorije kao iz košmara.
Petar Praznina se budi u svetu koji ne može da objasni. Možda je pesnik u revoluciji. Možda pacijent u bolnici. Možda ni jedno ni drugo nije poslednja istina. Kod Peljevina stvarnost ne puca zato što je slaba. Ona puca zato što smo predugo verovali da je jedina.
Čitajte je kada osećate da su velike priče oko vas postale sumnjive. Kada vas zanima knjiga koja ne nudi stabilan odgovor, nego vas vodi do mesta gde se pitanje „šta je stvarno?“ pretvara u pitanje „ko sam ja bez toga?“
