„Za njega su vrata u zidu bila stvarna vrata, koja su kroz stvarni zid vodila besmrtnim stvarnostima.“
Ove priče počinju kao avantura, anegdota, igra ili neobičan događaj, ali se brzo pretvaraju u pukotinu u stvarnosti. Ostrvo, orhideja, kletva, ukleta soba ili tajna vrata u zidu nisu samo elementi zapleta; oni su mesta na kojima čovek prvi put nasluti da iza poznatog sveta postoji strah, čudo, apsurd ili izgubljena mogućnost koju je možda zauvek propustio.
U naslovnoj priči strah nije samo ono što se krije u mraku. Strah je sila koja menja prostor: sobu, svetlost, zidove, razum i način na koji čovek počinje da sumnja u sopstvenu sigurnost. U Vratima u zidu javlja se drugi, tiši nemir: šta ako je čovek jednom zaista video prolaz u lepši, dublji svet — ali ga je život, sa svojim uspehom, obavezama i taštinom, svaki put odvukao na drugu stranu?
Šta ako ono najvrednije u životu ne izgubimo zato što nam je oduzeto, nego zato što smo pored njega prošli žureći za nečim manjim?
