Poezija u pogrešnim rukama može postati jezik zla.
Najstrašnije je kada zlo ne dolazi protiv kulture, nego kroz nju: kroz poeziju, avangardu, lepotu, gest i hladnu potrebu da se nasilje pretvori u umetnički znak.
Nekada su bili mladi pesnici. Sedeli su po radionicama, govorili o književnosti, verovali u buduće knjige, prijateljstva i mogućnost da poezija nešto znači. A onda dolazi vojni udar, ljudi počinju da nestaju, a jedna generacija ulazi u noć iz koje nema lakog buđenja.
U središtu je zagonetna figura pesnika-pilota: čoveka koji ne napušta umetnost da bi postao zločinac, nego upravo umetnost pretvara u hladan, monstruozan prostor zločina. Zato roman toliko uznemirava. Ne pokazuje samo brutalnost režima, nego i opasnost da forma, originalnost i estetska ambicija izgube svaku vezu sa dobrom, istinom i saosećanjem.
Ovo je kratka knjiga, ali njena tama je duboka. Priča o nestalim prijateljima, o sećanju koje pokušava da sastavi istinu, o poeziji koja više nije nevina i o istoriji koja prekida mladost kao rečenicu koja se nikada neće završiti.
„Nikada više nećemo videti sestre Garmendija.“
Kada se umetnost odvoji od savesti, da li još uvek govori o lepoti — ili samo pronalazi hladniji način da zlo ostavi trag?
