Imitator glasova – Tomas Bernhard

Sto četiri kratka udarca u normalnost — Bernhardove minijature u kojima svakodnevica mirno otvara vrata ludilu, smrti, zločinu i potpunom apsurdu.

Svima nam je poznat trenutak kada pročitamo neku kratku vest i osetimo da se iza dve rečenice krije čitav nečiji život. Svet nastavi dalje, ali ta mala pukotina ostane u nama: dokaz da se najčudnije stvari ne događaju daleko od svakodnevice, nego usred nje, kao nešto što se može pročitati uz jutarnju kafu — dok ne shvatimo da je svaka takva rečenica otvorila ponor.

Snaga ovih tekstova je u sažetosti. Bernhard ne gradi veliki zaplet, ne objašnjava mnogo, ne vodi nas ka utešnom smislu. On iznese događaj, gotovo hladno, i ostavi ga da deluje.

Zato priče liče na crnu hroniku, ali nisu samo bizarnosti. One pokazuju kako lako čovek postane slučaj, vest, anegdota, kratka rečenica koju neko prepriča. Ludilo i smrt ne dolaze kao spektakl, nego kao deo jezive običnosti sveta.

U malom formatu ovde je gotovo ceo Bernhard: prezir prema normalnosti, humor koji nije udoban, institucije, porodice, provincija i osećanje da je ono što nazivamo redom možda samo bolje organizovani poremećaj.

Neke priče traju jedva stranicu.
A ipak se u njima dogodi čitav raspad sveta.