Ja, koja nikad nisam poznala čoveka — Žaklin Arpman

Šta znači biti čovek kada ceo svet nestane — i kada si rođen u mraku bez ijednog sećanja?

U svetu bez ljudi i poretka, da li je život moguće smisliti iznova? I da li pojedinac može pronaći oslonac suočen sa najstrašnijom nepoznanicom: slobodom?

Trideset devet žena i jedna devojčica godinama su zatočene u podzemnom bunkeru. Devojčica je jedina koja nikada nije upoznala spoljašnji svet. Dok ostale čuvaju maglovite slike porodice i slobode, ona poznaje samo kavez. Upravo ta različitost, to odsustvo tereta prošlosti, postaje ključ za bekstvo iz tamnice.

Sloboda kao pustoš Kada konačno izađu, žene ne pronalaze obećani raj, već sablasnu pustoš. Odsustvo ljudi postaje jednako zastrašujuće kao i represija koju su trpele. Da li su jedan zatvor zamenile drugim? Šta znači živeti kada nema nikoga ko bi potvrdio tvoje postojanje?

Učenje o čovečnosti Harpmanova postavlja suštinsko pitanje: da li se čovečnost uči ili je ona neuništiv deo našeg bića, čak i u potpunoj izolaciji? Kroz oči deteta koje nema uspomene na „normalan“ život, sloboda je zastrašujuća i oslobađajuća u isto vreme.

Ovo je meditacija o otpornosti i solidarnosti u svetu iz kojeg su nestali i sigurnost i represija. Priča koja nas tera da se zapitamo o sopstvenim rutinama koje prihvatamo bez pogovora.

Pitanje koje ostaje: Ako niko ne svedoči našem životu, da li smo zaista ikada postojali?