KAKO PORODICI VRATITI IZGUBLJENU RADOST - Karelin Rafail

Savremeni materijalizam i apologija razvrata predstavlja duboku razliku između savremenog humanizma i hrišćanskog moralnog učenja, osvetljavajući kako je savremeni čovek zaboravio na prvorodni greh i ljudsku prirodu koja je deformisana grehom. Autor ističe da moderni humanizam, koji se povezuje sa liberalizmom, teži afirmaciji seksualnosti kao osnovnog ljudskog prava, dok hrišćanstvo tvrdi da je prava sloboda u kontroli i usmeravanju požuda prema moralnim vrednostima, kao što su porodični život i duhovna čistota. U tom kontekstu, opravdavanje razvrata predstavlja gubitak hrišćanskog smisla života.

Knjiga se dotiče i fenomena današnje popularne kulture, naročito televizijskih serija, koje postaju sredstvo emocionalne i psihološke otupljenosti, zamenjujući stvarne međuljudske odnose i izazivajući emocionalnu disocijaciju od porodice. Savremeni čovek, zarobljen u virtualnom svetu, postaje sve udaljeniji od svoje stvarne porodice i samog sebe, što dovodi do moralnog sloma i emocionalne devastacije.

Iz knjige:

Savremeni materijalizam i apologija razvrata 

Kad govorimo o moralu, često osećamo da nas sagovornici ne shvataju, kao da govorimo na drugom jeziku. Kod savremenog čoveka se promenio hrišćanski mentalitet. On može da veruje u Boga, može da Mu se moli, da ide na bogosluženje i prima tajne, ali istovremeno razmatra život sa pozicija humanizma, koji nije fokusiran na Boga, već na čoveka. Savremeni hrišćani kao da su zaboravili na prvorodni greh i, čak i ako su svesni svoje lične grehovnosti, prenose je u oblast etike, zaboravljajući da je greh duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi.

Humanizam izjavljuje da je sve urođeno i prirodno, te da ima pravo na realizaciju i zadovoljenje u društvenom životu, uz određene propise. Hrišćanstvo pak uči da je empirijska priroda čovekova deformisana grehom, i da je istinski život prelazak od te empirijske prirode ka idealnom.

Današnji humanizam, koji je sklopio savez s liberalizmom, teži tome da bude usvojena činjenica da je čovek samo seksualno biće. Međutim, polna privlačnost ne treba biti neophodna kao hrana ili vazduh. Ona treba da bude regulisana svešću i usmerena prema porodičnom životu i produžetku vrste.

Greh živi u nama, ali ne determiniše naše postupke. Gospod nam je dao slobodu, te pohota ne sme postati dominantna u našem životu. Opravdavati razvrat znači izgubiti smisao hrišćanskog života, i poštenije je da čovek ne naziva sebe hrišćaninom ako se prepušta ovakvim postupcima.

Sveti Jovan Lestvičnik piše da su ljudi koji su dostigli krotost, iako su po prirodi bili gnevni, bili iznad onih koji su prirodno bili krotki. Čistota duše se stiče borbom sa samim sobom uz Božiju blagodat, ali samo ako postoji čvrsta odluka da se čovek uzdigne duhovno.

O televiziji i serijama

U poslednje vreme, televizijski ekran više nije okupiran nomadskim, već sedelačkim plemenom – serijama. Pre toga, televizor je bio mini-pozorište u kući: predstava se završi, pozorišna zavesa pada, svetlo na bini se gasi i gledalac se oprašta od junaka drame, odnosno od glumaca koji se vraćaju u šminkernicu da skinu pozorišnu odeću i obrišu šminku. Dok su nekadašnje televizijske emisije bile kratki susreti, u serijama se čovek bukvalno uživljava u tuđi život, kao da dobija dvostruko državljanstvo, živi u svojoj i tuđoj porodici.

Likovi iz serija postaju mu kao rođeni, ili, pak, kao neprijatelji koji prete njegovom blagostanju. Čovek prema njima gaji istinsko prijateljstvo i ljubav, ali i oseća odvratnost i mržnju. On se brine o njima više nego za svoje prave prijatelje. Pati zbog njihovih neuspeha, raduje se njihovoj sreći, ljubomoran je i negoduje, kao da je bajka o oživeloj lutki, u koju se ljudi zaljubljuju kao u živu devojku, postala stvarnost.

Čini se da su likovi iz ovih serija sišli s ekrana i ušli u život gledaoca. Dok je na poslu ili u krugu svoje porodice, čovek računa kada će biti vreme da uključi televizor i uđe u irealni svet ekrana. On čeka taj trenutak kao sastanak, gledajući ekran kao vrata kroz koja ulazi u drugu kuću, koja mu je postala rođena.

To je svet snova, ali napisan po scenariju. Čovek postaje sličan narkomanu koji izlazi iz sebe, odlazi od ljudi koji ga okružuju, od svojih briga i nedaća. On doživljava osećanje poput bestežinskog stanja, ali bez gubitka svesti. U početku deli svoje srce sa likovima, ali postaje sve više odvojen od svoje prave porodice. Njegova žena mu postaje gruba, a deca nesposobna za bilo šta osim pravljenja buke. Porodični život mu postaje dosadan, a stan tesan i prljav.

КАКО ПОРОДИЦИ ВРАТИТИ ИЗГУБЉЕНУ РАДОСТ Карелин Рафаил