Od samog početka, oci Crkve su spasenje smatrali isceljenjem koje je Hristos, lekar duša i tela, doneo bolesnom čovečanstvu. Ova koncepcija, koja zasniva svoje čvrsto uporište u Svetom pismu i liturgiji, postala je sastavni deo asketske tradicije hrišćanskog Istoka, do te mere da se ona konstituisala kao istinski metod dijagnostike i terapije duhovnih bolesti.
Ovaj metod su tokom vremena, na temeljima hrišćanske antropologije koju su definisali Oci, usavršavale generacije duhovnika. Oni su istražili ljudsku dušu do njenih najsitnijih prevoja; naučili su da ovladaju svim njenim pokretima i posvetili su se njenom preobražaju. Takav metod je postepeno stekao izuzetnu koherentnost, preciznost i dubinu.
Upravo to, sa velikom strogošću i jasnoćom, ističe ova originalna studija – obimna sinteza istočnih svetootačkih i asketskih učenja od 1. do 16. veka. Ona predstavlja obnovljenu viziju hrišćanske doktrine o spasenju i čini istinski traktat, istovremeno teorijski i praktični, o duhovnoj psihologiji i medicini. Ova knjiga takođe predstavlja sveobuhvatnu sumu pravoslavne duhovnosti kojoj do danas nije bilo ravne
