Niko i ništa u Parizu i Londonu – Džordž Orvel

Šta ostaje od čoveka kada ga drugi gledaju kao neuspeh?

Koliko brzo društvo poveruje da je siromašan sam kriv za svoj položaj? I koliko je malo potrebno da se život pretvori u niz ponižavajućih proračuna: gde spavati, šta pojesti, kome se obratiti, šta sakriti?

Svima nam je poznat strah da jedan loš period može izbrisati sve što smo mislili da jesmo. Siromaštvo ne uzima samo udobnost; ono menja način na koji čovek hoda, govori, gleda druge i oseća sebe. Ova knjiga dodiruje upravo to poniženje — trenutak kada čovek mora da dokazuje da je još vredan poštovanja.

Pariz i London ovde nisu gradovi za razglednice. To su prostori zadnjih ulaza, jeftinih soba, kuhinjske pare, prljavog veša, slučajnih poslova, prenoćišta i ljudi koji se iz dana u dan bore da ostanu iznad dna. Orvel ne piše kao udobni posmatrač siromaštva, nego kao čovek koji beleži šta se događa kada telo počne da živi po pravilima oskudice.

U ovoj knjizi nema romantike. Ima gladi, stida, snalaženja, sitnih prevara, umora i povremene ljudske dobrote koja vredi više nego što bi trebalo. Kada nema novca, svet se sužava na tanjir, krevet, miris odeće, tuđi prezir i stalnu brigu kako preživeti još jedan dan.

Zato ovo nije samo socijalni dokument, nego knjiga o dostojanstvu. Iz ovog iskustva kasnije će izrasti Orvelova osetljivost za moć, laž i sistem koji čoveka melje dok mu objašnjava da je sve u redu. Politika se ovde ne razume kroz velike govore, nego kroz platu, red za pomoć, kuhinju restorana i lice čoveka koji je postao nevidljiv.

Ovo je Orvel pre velikih političkih alegorija — pisac koji pokazuje šta se dogodi kada novac nestane, a sa njim i zaštita koju nismo ni primećivali dok smo je imali.

„Milioner je samo perač sudova u novom odelu.“