Nikomahova etika – Aristotel

Temeljno delo evropske etike o sreći, vrlini i dobrom životu — Aristotel o čoveku koji ne postaje dobar mišljenjem o vrlini, nego njenim svakodnevnim vežbanjem.

Čovek ne postaje dobar zato što zna definiciju dobrote. Postaje dobar kroz izbore, navike, meru, odnose, dela i način na koji svakodnevno oblikuje svoj karakter. Aristotel govori upravo o toj jednostavnoj, ali dubokoj istini: etika nije ukras mišljenja, nego veština življenja. Dobar život nije slučajnost, nego rad na sebi u svetu među ljudima.

Nikomahova etika stoji u središtu Aristotelove praktične filozofije. Za razliku od Platona, koji moralnu normu vezuje za viši natčulni svet ideja, Aristotel etiku zasniva u ljudskoj prirodi i ovozemaljskoj stvarnosti. On pita šta čovek zaista jeste, čemu teži, kako odlučuje, kako stiče karakter i šta znači živeti dobro u zajednici. Zato njegova etika nije odvojena od politike, vaspitanja, prijateljstva, odgovornosti i svakodnevnog života.

Jedna od ključnih Aristotelovih misli jeste da je sreća najviše dobro, ali sreća nije isto što i uživanje, bogatstvo, čast ili spoljašnji uspeh. Prava sreća je delatnost duše u skladu sa vrlinom. Ona se gradi kroz razboritost, pravednost, hrabrost, umerenost, prijateljstvo i sposobnost da se pronađe prava mera između krajnosti. Vrlina nije urođena gotova osobina, nego navika koja se oblikuje ponavljanjem dobrih dela.

Zato je Nikomahova etika i danas toliko važna. Ona nas vraća pitanju koje savremeni čovek često preskače: ne samo šta želim, nego kakav čovek postajem dok to želim; ne samo šta je korisno, nego šta je dobro; ne samo kako da budem uspešan, nego kako da živim dostojno ljudske prirode. Aristotelova knjiga nije moralistička propoved, nego velika škola karaktera, mere i razumnog života.
„Sreća je delatnost duše u skladu sa vrlinom. “