Knjiga o hodanju kao zavetu — dnevnik pešačenja kroz zimu, sneg, bolest i unutrašnju groznicu, nastao iz uverenja da se jedn život biti spaseni ako se put pređe do kraja.
Kada sazna da Lota Ajzner umire u Parizu, Hercog ne bira voz, avion ni automobil. Kreće pešice iz Minhena, kroz hladnoću, blato, umor, prazne kuće i puteve koji sve više liče na unutrašnji pejzaž. Njegovo hodanje nije putopisna avantura, nego čin vere: ona ne sme umreti dok on hoda.
Ovo nije knjiga o razumnom putovanju, nego o trenutku kada čovek mora učiniti nešto gotovo nemoguće jer bi bilo nepodnošljivo samo čekati. Svaki korak postaje zavet, svaki bol u telu deo molitve bez crkve, svaki prizor između stvarnosti i groznice dokaz da se protiv smrti ponekad ne bori objašnjenjem, nego kretanjem.
Hercog piše kratko, oštro i vizionarski. Pejzaži su stvarni, ali deluju kao san; hodanje je fizički napor, ali i unutrašnja opsesija. Iz tog neobičnog puta nastaje knjiga o prijateljstvu, umetničkoj veri i čovekovoj potrebi da telom potvrdi ono što razum ne može dokazati.
„Ne sada neće umreti jer sada ne umire. Moji koraci su čvrsti.“
