Pijanistkinja – Elfride Jelinek

Umetnost ovde ne oslobađa ženu — ona je dresira.

Klavir, note, vežbanje i savršenstvo ne stvaraju lepotu, uzvišenost i život, nego ih pretvaraju u kavez. Iza sveta klasične muzike ne stoji mir, nego majčinska kontrola, telo koje nema sopstveni jezik i želja koja godinama nema gde da ode. Kada se takav život predugo drži pod disciplinom, ono potisnuto se ne vraća kao nežnost, nego kao bol.

Erika je odrasla žena, profesorka klavira, ali njen život nikada nije zaista postao njen. Majka je ne štiti, nego prisvaja. Umetnost je ne spasava, nego od nje traži poslušnost. Ljubav, kada se pojavi, ne ume da bude prostor poverenja, jer je u njoj već predugo živela samo logika nadzora, poniženja i kontrole.

U takvom prostoru želja ne nestaje; ona se povlači, iskrivljuje, sakriva i vraća kroz samopovređivanje, voajerizam, hladnoću, poniženje i nasilnu fantaziju — kao posledica života u kojem žena nema pravo na vlastito telo, glas i izbor.

Zato je ovaj roman toliko snažan i nelagodan: ne traži dopadanje, nego prisiljava čitaoca da gleda kako porodica može postati zatvor, umetnost sredstvo represije, ljubav oblik kontrole, a potisnuta želja jezik bola.

„Njena mladost ostala je neproživljena, zarobljena u klasičnim notnim zapisima.“