Pisma Mileni – Franc Kafka

Ovo nisu samo pisma zaljubljenog čoveka, nego pisma pisca koji najdublje prilazi onda kada ostaje na daljini.

On želi bliskost, ali se plaši života u kojem bi ta bliskost morala postati telo, odluka, svakodnevica i prisustvo. Zato piše. U jeziku se otvara hrabrije nego što bi možda umeo u stvarnosti: nežno, ranjivo, pronicljivo, gotovo potpuno ogoljeno. Ali upravo tu nastaje nemir ove prepiske — koliko u tim rečima govori čovek koji voli, a koliko pisac koji ume da od sopstvenog straha, čežnje i nemoći napravi zavodljivu, nezaboravnu rečenicu?

Između Praga i Beča stoje daljina, bolest, njen brak, njegovi strahovi i susreti koji se teško pretvaraju u zajednički život. On piše ženi koju voli, ali istovremeno piše kao čovek koji najbolje postoji u jeziku. Tu nastaje velika napetost ove prepiske: koliko je u tim pismima neposredna istina ljubavi, a koliko veština pisca koji zna da od sopstvene ranjivosti napravi rečenicu?

Pred Milenom se ogoljava, ali nikada bez pitanja koliko je u tom ogoljavanju čistog srca, a koliko književne svesti. Njegova nežnost je stvarna, strah je stvaran, čežnja je stvarna — ali sve to prolazi kroz ruku pisca. Zato se ova pisma čitaju i kao ljubavna ispovest i kao bolno pitanje: da li je zavodi čovek koji ne ume da joj priđe, ili književnik koji ume da joj napiše ono što ne može da živi?

Milena nije samo žena kojoj piše. Ona je čitateljka, prevoditeljka, sagovornica i osoba pred kojom pokušava da bude potpuno ogoljen. Kroz njegova pisma oseća se njeno snažno prisustvo, iako njeni odgovori nisu sačuvani: ona ga privlači, hrabri, uznemirava i dovodi do granice koju želi da pređe, ali koje se istovremeno plaši.

„Pisati pisma znači ogoliti sebe pred duhovima.“

Možda zato ova prepiska danas deluje još bliže: jer i mi stalno pišemo jedni drugima, a ipak sve teže znamo kada su reči postale prisustvo — a kada samo lepši oblik udaljenosti.