Pohvala Ludosti — Erazmo Roterdamski

„Iznenađuje me osetljivost naših savremenika koji žele da čuju samo laskave titule. Postoje ljudi toliko „pobožni“ da bi lakše podneli uvrede protiv Hrista nego i najmanju šalu na račun pape ili vladara – naročito ako im od toga zavisi hleb. To je nepravedno. Zar je zloban onaj ko prekoreva ljudske mane ne pominjući ničije ime, ili on, naprotiv, podučava? Pa ja prekorevam i samoga sebe!

Ko ne štedi nijednu vrstu ljudi, taj nije ljut na pojedinca, već na sve poroke. Ako se neko oseti uvređenim, time samo dokazuje da ima nečistu savest ili da se plaši. Mi smo pisali umerenim tonom, tako da svaki razumni čitalac vidi da nam je cilj bio da nasmejemo a  ne da uvredimo. Nismo uzburkali blato bezakonja, već smo pokušali da nabrojimo ono što je smešno, a ne ono što je sramno.

Da bih se odbranio od optužbi za zlonamernost, reći ću ovo: duhovitosti se oduvek ostavljala sloboda da se, bez kazne i na oštrouman način, podsmeva svakodnevnom životu – sve dok ta sloboda ne preraste u razuzdanost.

Ostavljam drugima da mi sude, ali ako me sujeta ne vara, ova pohvala nije sasvim luda, iako govori o Ludosti.

Ako ipak ima nekoga ko nije zadovoljan, neka zna ovo: čast je biti prekoren od same Ludosti.“

Erazmo Roterdamski 

9.jun 1508. gone u pismu Tomasu Moru

Ovo je knjiga koja ti se podsmeva, ali te pritom razoruža šarmom. Erazmo Roterdamski predaje reč samoj Ludosti i dopušta joj da ismeje sve ono što ljudi uporno pokušavaju da sakriju: svoje slabosti, sujetu, žudnju za priznanjem i beskonačne iluzije koje grade. Najveća ironija? Baš ta Ludost otkriva više istine nego ijedan učeni filozof.

Britka odbrana svega ljudskog Kroz šaljive monologe, Ludost proziva društvene mane, akademsku nadmenost i političke trikove sa takvom lakoćom da čitalac ostaje zatečen pred preciznošću svake opaske. Ovo je duhovita i neočekivano osvežavajuća odbrana naših zabluda i malih samoprevara bez kojih — priznali mi to ili ne — život ne bi imao ni boju ni ukus.

Ogledalo i uteha Ovaj klasik stoji pred nama kao ogledalo u kojem se vidi svaka naša sitna ludost, ali i kao uteha. On nas podseća da bez te iste ludosti nema ni slobode misli, ni radosti, ni istinske ljudskosti.

Nakon 500 godina, „Pohvala ludosti“ ostaje najpametnija knjiga ikada ispričana glasom lude, jer govori o jedinoj temi koja nikada ne zastareva: čoveku i njegovim iluzijama.

Pitanje koje ostaje: Ako je istina komična samo kada je izgovori Ludost, šta to govori o našoj ozbiljnosti?