RUŽA JERIHONA - I. A. Bunjin

Kako da čovek opstane u pustinji duše – kada sve izgleda mrtvo, a ipak nešto u njemu odbija da umre?
Ruža Jerihona Ivana Aleksejeviča Bunјina koristi simbol jedne neobične biljke – suve, beživotne, ali sposobne da se ponovo otvori i oživi čim je dotakne kap vode – da bi govorila o čoveku, veri i tajni vaskrsenja duše.

Bunјin, majstor lirskog detalja i tihe metafizike, opisuje tu pustinju života u kojoj se čovek oseća osušen, napušten, bez smisla – a ipak nosi u sebi nešto što se ne predaje smrti. Ruža Jerihona nije samo biljka – to je srce čoveka koje, i kada deluje mrtvo, u sebi skriva mogućnost da ponovo oživi.

Zašto je ova priča snažna i danas?
– Jer govori o trenutku kada čovek više ne veruje ni u šta – pa ipak, u njemu plane iskra.
– Jer podseća da vaskrsenje ne počinje u grobu, nego u srcu koje ponovo pristaje da voli i da veruje.
– Jer svako od nas u nekom trenutku postane ruža u prašini – čekajući da je neko dodirne ljubavљu, vodom, milošću.

Nema mrtvih stvari – ima samo onih koje još nisu dotaknute večnim dahom života.

Ivan Bunjin (1870–1953) bio je ruski pisac, pesnik i prvi ruski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, poznat po svojoj lirici proze, dubokoj melanholiji i temama izgubljene lepote, ljubavi i prolaznosti života.