Slabo srce. Bele noći – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Postoji sreća koju čovek toliko dugo čeka da, kada se najzad pojavi, njegovo srce ne zna kako da je podnese.

U ovim ranim pripovestima ljubav nije mirno ispunjenje, nego iskušenje za usamljeno, prenapregnuto i nezaštićeno srce. Junaci ne stradaju zato što ne osećaju, nego zato što osećaju previše: prebrzo poveruju, preduboko se nadaju, previše očekuju od jednog susreta, jedne žene, jednog obećanja ili jedne iznenadne mogućnosti da život ipak može biti drukčiji.

U Slabom srcu radost postaje gotovo nepodnošljiva za čoveka naviklog na strah, nesigurnost i unutrašnje stezanje. U Belim noćima sanjar luta Petrogradom i na nekoliko noći poveruje da mu je život konačno odgovorio. Ali kod mladog Dostojevskog i najnežnija nada već nosi bolnu senku: sreća može doći, osvetliti čoveka i proći — a ipak ostati u njemu zauvek.

Ovo je Dostojevski belih petrogradskih noći, tihih soba, drhtavih srca i ljudi koji su toliko željni ljubavi da ih i sama nada može raniti. Još nema velikih zločina, sudova i duhovnih ponora kasnijih romana, ali već postoji ono najvažnije: duboko saosećanje prema slabom, usamljenom čoveku koji veruje da ga jedan susret može spasiti.

„Sreća je samo jedan trenutak; ali zar jedan trenutak nije ponekad dovoljan za čitav ljudski život?“