Atinske noći – Roman Senčin

Koliko daleko moramo da odemo da bismo pobegli od sopstvenog života?
Da li je moguće pronaći zaborav u provodu, alkoholu i noćnom lutanju – ili uvek putujemo zajedno sa sobom?

U zabačenoj ruskoj provinciji, trojica prijatelja odlučuju da na nekoliko dana ostave posao, obaveze i sve što ih pritiska. Putuju u Atinske noći – ne u stvarnu Atinu, već u lokalni svet lakih zadovoljstava, zabave i zaborava. Nadaju se da će bar privremeno pobeći od sopstvenog života.
Ali Senčin ne nudi beg. On otvara vrata u umor savremenog čoveka – u osećaj da je sve već viđeno, da su snovi potrošeni, da zabava ne leči nego samo odlaže bol. I postavlja pitanje:
Šta ako je najveći teret upravo ono što nosimo u sebi, i što nijedna noć, piće ili putovanje ne može izbrisati?

Zašto ova knjiga pogađa čitaoca?
– zato što govori o ljudima koji više ništa ne očekuju, ali i dalje tragaju,
– zato što prepoznajemo umor, cinizam, želju da se sve nakratko prekine,
– zato što pokazuje da potraga za smislom počinje tamo gde prestane površna zabava.

Najgore je što ne znaš – da li od nečega bežiš, ili samo stojiš u mestu.
Noć ume da obeća zaborav, ali svitanje uvek vraća istinu.
Umor je tiši od bola, ali dublji – jer ništa ne traži, samo traje.