CELOKUPNI DNEVNIK 1-3 - Aleksandar Šmeman

„Dnevnik oca Aleksandra Šmemana“ otkriva ono što se ne govori sa propovedaonice — unutrašnje borbe, radost Liturgije, sumnje, ljubav, tišinu pred Bogom. Ovo nisu memoari, već lični zapisi jednog savremenog svetitelja uma i srca, pisani između pariskih ulica i oltara pravoslavnog hrama. Tri toma – poslednjih 10 godina života, ali zapravo ceo jedan svet: detinjstvo, emigracija, sukobi u Crkvi, otkrivanje radosti u vremenu bez radosti.

Tri toma – „Dnevnik oca Aleksandra Šmemana“ To nisu memoari. To je susret čoveka sa Bogom – u svetlosti Liturgije, ali i u tami svakodnevice.

Dnevničke beleške protojereja Aleksandra Šmemana predstavljaju jedno od najintimnijih i najdubljih svedočanstava pravoslavne misli XX veka. U tri toma sabrane su sve njegove lične zabeleške, misli, molitve, borbe, radosti i tihu bol čoveka koji je liturgijski preobražavao svet – i istovremeno duboko patio nad njegovom duhovnom prazninom.

Šta sadrže dnevnički zapisi?

Njegov sin Sergej Šmeman svedoči:
„Posle upokojenja oca Aleksandra, u fioci njegovog radnog stola na Pravoslavnoj akademiji Svetog Vladimira pronađeno je osam svezaka ispisanih njegovom rukom. Vodio ih je od 1973. godine, do početka poslednje bolesti. Pisao je na ruskom – jeziku detinjstva iz ‘ruskog Pariza’. Iako obuhvataju poslednju deceniju njegovog života, oni u sebi nose sećanje na ceo njegov put.”

U tim beleškama otac Aleksandar govori:

• o detinjstvu u Parizu i ljubavi prema poeziji,
• o bolesti koja ga je naučila da misli o smrti i večnosti,
• o vezivanju za Crkvu i otkrivanje liturgije kao smisla postojanja,
• o bolnom sukobu sa ocem Georgijem Florovskim,
• o velikim prijateljstvima – sa ocem Jovanom Majendorfom, Tomaom Hopkom, Nikolajem Arsenjevim, Davidom Drillockom, Pavlom Lazorom i drugima,
• o svakodnevici sveštenika, profesora, supruga i oca u modernom svetu,
• o radosti Liturgije i strahu da će svet izgubiti osećaj za Svetinju.

Zašto je ovaj dnevnik važan?

Zato što prvi put otkriva unutrašnji život jednog od najvećih pravoslavnih teologa 20. veka. Вidimo Šmemana ne kao predavača i liturgičara – nego kao čoveka koji se bori sa sumnjom, tugom, odsustvom Boga, radosti Liturgije i zahvalnošću.

Ovo nije teologija u učionici, već teologija srca, krvi i svakodnevnice.