Intermeco – Sali Runi

U šahu, intermeco je neočekivani potez.
U životu, to je trenutak kada više ne možeš da nastaviš po planu.

Smrt roditelja, nerazgovor među braćom, ljubav koja dolazi u pogrešno vreme, veza koja ne izgleda „ispravno“, odluke koje drugi ne razumeju — sve to postaje prostor u kojem čovek mora da povuče potez za koji ni sam nije siguran da li je greška ili spas. Sali Runi u Intermecu piše o toj bolnoj partiji između tuge i ljubavi, razuma i tela, društvenog suda i unutrašnje potrebe da se ipak bude voljen. 

U središtu romana nalaze se braća Ajvan i Piter, dva muškarca koja naizgled ne mogu biti različitija. Ajvan je mlad, talentovan šahista, zatvoren, tih i nespretan u odnosima. Piter je advokat, inteligentan, rečit, društveno vešt i prividno stabilan. Ali nakon smrti oca, njihove razlike više ne funkcionišu kao jasne uloge. Tuga razotkriva pukotine: ono što je bilo potisnuto izlazi na površinu, ono što nije izgovoreno postaje nepodnošljivo, a bratstvo se pokazuje kao odnos pun ljubavi, zavisti, krivice, nerazumevanja i nemogućnosti da se drugom priđe bez povređivanja.

Oko njih su tri žene i odnosi koji se opiru urednim nazivima. Sali Runi se vraća jednoj od svojih velikih tema: kako se intimne veze uklapaju, ili ne uklapaju, u društveni život. Ljubav ovde nije samo privatno osećanje. Ona je određena godinama, novcem, klasom, statusom, stidom, željom, ideologijom i time šta drugi smatraju prihvatljivim. Likovi pokušavaju da budu iskreni, ali ih sopstvene potrebe često vode u pogrešne poteze. Pokušavaju da zaštite druge, a povređuju ih. Pokušavaju da razumeju sebe, ali se menjaju brže nego što mogu da objasne.

Naslov Intermeco dolazi iz šaha: neočekivani potez, umetnut u niz za koji se činilo da ide poznatim tokom. Upravo tako funkcioniše i roman. Runi pokazuje ljude u trenucima kada iznenada skrenu, kada u tuzi urade nešto nepredviđeno, kada ljubav postane lekovita tek pošto je prošla kroz skrivanja, greške i rušenje. Njen stil je ovde slojevitiji i unutrašnjiji nego ranije: precizni dijalozi prelivaju se u snažne unutrašnje monologe, a realistična proza dobija modernističku napetost. Intermeco je roman o razornoj moći tuge, ali i o tome da ljubav, ako preživi pogrešne poteze, može postati vidljiva, ostvarena i isceljujuća.