Lutalice – Knut Hamsun

„Lutalice su, kud god da krenu, vukle za sobom svoje iščupano korenje.“

Ovo je velika priča o čoveku između zemlje i daljine: o onima koje dom još doziva, ali ih više ne može zadržati, i o putu koji obećava svet, a često samo potvrdi da je čovek već izgubio mesto na kojem je mogao biti ceo.

Sever, more, zalivi, staze, detinjstvo, prijatelji, prve ljubavi — sve ono što je nekada činilo dom ovde nije idilična uspomena, nego sila koja još drži čoveka i onda kada ga više ne može spasiti. Edevart oseća da se iz njega kida koren: zavičaj ga je oblikovao, ali ga više ne zatvara dovoljno čvrsto; svet ga doziva, ali mu ne obećava mir. Odlazak zato nije pobeda nad domom, nego početak rascepa.

Pored njega stoji Avgust, jedan od onih ljudi koji u sebi nose nemir modernog sveta: pokret, trgovinu, avanturu, priču, obećanje daljine, Ameriku kao san i opasnost. On ne pripada zemlji na isti način; on je sila koja pomera, zavodi, otvara vrata i ostavlja za sobom nered.

Roman ne romantizuje ni zavičaj ni put. Dom može gušiti, ali put može isprazniti. Zemlja može hraniti, ali i zadržavati. Sloboda može izgledati kao odlazak, a završiti kao unutrašnje siromaštvo.

U tome je snaga ove knjige: lutalica nije samo čovek na putu, nego čovek kome se svet pomerio iznutra. On hoda kroz mesta, ljubavi, poslove i obećanja, ali u njemu ostaje praznina iščupanog korena — ona bolna tačka gde se zavičaj, mladost i izgubljena mogućnost smirenja više ne mogu vratiti u celinu.