Zlatni paviljon — Jukio Mišima

Šta lepota uradi čoveku koji ne ume da živi u sopstvenoj koži?

Da li ga ona spasava — ili uništava?

U svetu koji se raspada pod teretom rata i beznađa, mladi monah Mizogući traži samo jedno: razlog da postoji. Opterećen sopstvenim manama, mucanjem i dubokom usamljenošću, on gradi zid između sebe i drugih. Ali sa druge strane tog zida stoji Zlatni paviljon — hram toliko savršen, toliko blistav i nedodirljiv, da postaje centar čitavog njegovog kosmosa.

Lepota kao zatvor Za Mizogućija, paviljon nije samo građevina; on je simbol večnosti koja mu se ruga. Što je hram lepši, to je senka u mladićevoj duši tamnija. On shvata da dokle god to savršenstvo postoji, on će ostati zarobljen u sopstvenoj ružnoći. Njegova potraga za svetlošću polako se pretvara u mračnu opsesiju: da li se lepota mora srušiti da bi se konačno osvojila?

Trenutak kada se izgori u blizini ideala Ovo je priča o destrukciji kao poslednjem kriku slobode. Mišima nas vodi kroz unutrašnji ponor čoveka koji ne može da podnese napetost između sopstvene ništavnosti i apsolutnog sklada koji vidi pred sobom. U svetu gde je mrak postao lakši za prihvatanje, uništenje onoga što najviše volimo postaje jedini način da njime konačno ovladamo.

Za koga je ova knjiga?

• Za one koji vole mračne, psihološke portrete i istraživanje ljudskih opsesija.
• Za čitaoce koje privlači sudar discipline, religijskog mira i destruktivnih nagona.
• Za svakoga ko je ikada osetio da je lepota sveta preteška da bi se podnela.

Pitanje za vas: Da li je umetnost uteha koju tražimo — ili ogledalo u kojem jasno vidimo sve ono što nikada nećemo biti?