Gete na samrti – Tomas Bernhard

Bernhard u obračunu sa svetom koji slavi kulturu, porodicu i nagrade — baš tamo gde on vidi laž, poniženje, tamnicu i komediju dostojnu prezira.

Svima nam je poznat osećaj da se od nas traži zahvalnost prema nečemu što nas zapravo guši. Porodici, instituciji, priznanjima, svečanim rečima, uglednim ljudima. Ova knjiga dodiruje onu oslobađajuću, opasnu misao: možda ne moramo poštovati ono što je samo dobro naučilo da izgleda dostojanstveno.

Bernhardova snaga je u tome što ne pristaje na svečani ton. Kada se društvo obuče u kulturu, tradiciju, porodicu ili državnu ceremoniju, on ne kleči pred tim prizorom. On ga rasklapa, ismeva, preteruje, ponavlja i dovodi do tačke u kojoj se ispod uglađenosti vidi nasilje. 
U svetu nagrada, priznanja i kulturnih institucija Bernhard vidi mehanizam poniženja. On prima ono što istovremeno prezire, i upravo iz tog protivrečnog položaja nastaje njegova komika. Nije to jednostavna pobuna čoveka koji stoji izvan sistema; zanimljivije je jer Bernhard često stoji unutra, prima poziv, ide na ceremoniju, uzima novac — a zatim pokazuje koliko je cela predstava bedna, smešna i lažna.

Ova knjiga prija kada čovek više nema strpljenja za lepe fraze. Kada mu je dosta autoriteta koji traže poštovanje samo zato što dugo postoje. Bernhard ne oslobađa nežno, nego oštro, gotovo neprijatno: pokazuje da i kultura može biti oblik nasilja, da i porodica može biti tamnica, i da smeh ponekad nije veselost nego jedini način da se ne pristane na laž.

Za dane kada ne želite književnost koja vas miluje, nego onu koja skida svečanu masku sa stvari koje su naučile da ih niko ne dovodi u pitanje.

Čitajte je kada vam je dosta svečanih govora, velikih imena, porodičnih mitova i institucija koje traže zahvalnost dok vas iznutra ponižavaju. Kada želite tekst koji ne umiruje, nego daje dozvolu da se jasno kaže: car je možda obučen u kulturu, ali je ipak go.