Jelena, žena koje nema – Ivo Andrić

Neke žene postoje tako što ih nema.

Ne mogu se zadržati, objasniti, posedovati ni svesti na uspomenu. Pojave se kao svetlost, kao treptaj, kao misao koja promeni dan — i nestanu, ostavljajući čoveka da ih ponovo čeka.

Jelena, žena koje nema Ive Andrića jedna je od njegovih najnežnijih i najzagonetnijih knjiga. U ovom prozno-poetskom triptihu pripovedač neprestano iščekuje Jelenu, ženu koja dolazi iz mašte, čežnje i stvaralačke dubine.

Dok postoji Jelena, postoji i unutrašnji život pripovedača. Dok je iščekuje, on stvara. A kada bi prestao da je očekuje, kao da bi prestala i ona najdublja sila koja ga održava živim i tera ga piše. 

Ovo nije obična ljubavna priča. Ovo je knjiga o stvaralačkom nemiru, o odsustvu koje postaje prisustvo, o mašti bez koje čovek iznutra osiromaši, i o lepoti koja je najjača onda kada ne može sasvim da se uhvati.

Zato ova knjiga ostaje jedno od omiljenih Andrićevih štiva. Ona se ne čita zbog radnje, nego zbog atmosfere: svetlosti, treptaja, čekanja, tihe tuge i čudesnog osećaja da je ono nepostojeće ponekad snažnije od svega što držimo u rukama. Andrić ovde piše o ljubavi, ali i o samom stvaranju — o potrebi da čovek ne prestane da iščekuje, jer bi nestanak mašte značio unutrašnje umiranje.