Mersije i Kamije – Samjuel Beket

„Mi ne putujemo iz zadovoljstva, koliko znam. Jesmo glupi, ali ne toliko.“

U toj rečenici već se čuje ceo svet: ljudi se kreću, ali ne stižu; razgovaraju, ali se ne spasavaju; ostaju zajedno, ali ni saputništvo ne ukida samoću.

Dvojica ljudi polaze na put koji nema jasnu svrhu, veliko obećanje ni pravi izlaz. Idu, zastaju, gube stvari, vraćaju se, umaraju se, govore i nastavljaju — ne zato što veruju da ih negde čeka smisao, nego zato što je nastavljanje možda poslednji oblik otpora nestajanju.

Ovo je komična i sumorna pustolovina u kojoj je smeh već blizu praznine. Junaci su ozbiljni u besmislu, tvrdoglavi u umoru i dirljivi upravo zato što u njihovom lutanju prepoznajemo nešto ljudsko: potrebu da imamo nekoga pored sebe, makar razgovor ništa ne rešavao; potrebu da idemo dalje, makar ne znali kuda.

Roman još ima oblik putovanja, ali se sve u njemu već prazni i ogoljuje: zaplet se tanji, rečenice se suše, telo slabi, smisao izmiče, a humor postaje poslednja zaštita pred mrakom. Zato je ovo važna knjiga za razumevanje zrelog Beketa — trenutak kada se iz romana polako rađa svet čekanja, lutanja, ćutanja i upornog ljudskog nastavljanja.

Ovo nije put ka cilju. Ovo je put ka onom stanju u kojem čovek shvata da možda nema kuda da stigne — ali još uvek ima s kim da izgovori rečenicu pre nego što padne mrak.