Morfijum: Zapisi mladog lekara – Mihail Bulgakov

Bulgakov o mladom lekaru pred bolešću, samoćom i zavisnošću — tamna ispovest o čoveku između dužnosti i slabosti.

Čovek koji treba da leči druge najpre mora da izdrži saznanje da ni sam nije zaštićen od straha, samoće i propadanja.

Mladi lekar dolazi u provinciju, daleko od velikog grada, profesora i sigurnosti knjiga. Pred njim su noćni pozivi, krv, bolest, porođaji, panika i ljudi koji od njega očekuju mirnu ruku baš onda kada i sam oseća da bi mogla zadrhtati. Medicina ovde nije plemenita poza, nego neposredna odgovornost: odluka koja mora biti doneta odmah, bez lepote teorije i bez prava na bekstvo.

U tim zapisima lekar još uči kako da postane oslonac drugima. Ali u tamnijem delu knjige pojavljuje se ono što najpre izgleda kao pomoć: sredstvo koje ublažava bol, smiruje telo i daje kratko sklonište od straha. Zatim se to sklonište sužava. Olakšanje postaje potreba, potreba postaje laž, a laž polako zauzima mesto volje.

Zavisnost nije prikazana kao romantični ponor, nego kao hladno, precizno zatvaranje čoveka u sebe. Najpre uzima mir, zatim odnose, zatim istinu, a na kraju i samu sposobnost da se želi spas. Od bolničke sobe, drhtavih ruku, provincijske noći i jedne ampule nastaje ispovest o lekaru koji pokušava da leči druge dok sam počinje da propada.

„Morfinista ima jednu sreću koju niko ne može da mu oduzme – sposobnost da provodi život potpuno usamljen.“

Bulgakov ovde pokazuje da najveći užas ne mora doći spolja. Ponekad počinje kao olakšanje.