Na Jevrejskom groblju u Sarajevu – Ivo Andrić

Postoje mesta na kojima se prošlost ne čita iz knjiga, nego iz kamena, imena i nekoliko rečenica ostavljenih mrtvima. Čovek zastane pred grobom, pročita jedan natpis, i odjednom iza slova oživi čitav narod, jezik, detinjstvo, miris avlija, glasovi i velika drama nestajanja.

Andrić piše upravo o tom trenutku: kada groblje prestaje prepriča jedan život.. 

Na jednom grobu stoji nežna poruka majci, na drugom rečenica o samoći živih i mrtvih. Ti kratki zapisi, jednostavni i bolni, otvaraju prostor sećanja mnogo širi od pojedinačne sudbine. Iza njih Andrić nazire mali i živi sefardski svet iz detinjstva — ljude, odeću, poslove, jezik, siromaštvo i dostojanstvo jedne zajednice koja je vekovima bila deo sarajevskog života. 

Snaga ove proze je u Andrićevom pogledu: on ne uvećava, ne dramatizuje, ne objašnjava previše. Dovoljno mu je nekoliko znakova na groblju da se pred čitaocem otvori svet koji je nestao, ali nije sasvim iščezao dokle god se može dozvati sećanjem. Sarajevski Sefardi kod njega nisu apstraktna istorijska tema, nego ljudi čiji se glasovi još čuju u mešavini španskih i naših reči, u avlijama, zanatima, porodicama i tragovima svakodnevnog života.

Na jevrejskom groblju u Sarajevu zato je tekst o smrti, ali još više o pamćenju. Groblje kazuje da jednog sveta više nema, ali ga istovremeno čuva od potpunog nestanka.

„Tako smo sami – živi i mrtvi – uvjek isto. “