НЕСВЕТИ А СВЕТИ И ДРГЕ ПРИЧЕ - Архимандрит Тихон Шевкунов

НЕСВЕТИ А СВЕТИ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Архимандрит Тихон Шевкунов

ПРЕДГОВОР

Једне топле септембарски вечери, као још сасвим млади искушеници Псковско-Печорског манастир, ми смо се, преко прелаза и галерија, испели на древне манастирски зидине и удобно сместили високо иполјад в. Uz razgovor počeli smo se prisećati kako se svako od nas našao u manastirskom bratstvu. Што сме дуже слушали други други, само се више чудили. Zbivalo se to 1984. godine. Nas je bilo petorica. Четворица су расла во нецрквеним породикама, аи пети, свештенички грин, имао е о људима што оди во манастирот представе по мало чему различи од наших, правих-праватих советих. Još samo godinu pre toga smo verovali da u naše vreme u manastir odlaze ili fanatici ili oni koji su beznadežno propali u životu. А-да! I žrtve neuzvraćene ljubavi. Tada, posmatrajući jedan drugoga, videli smo nešto sasvim drugačije. Најмлаѓи од нас навршио е осамнаест година, најстари – двадесет шест. Svi smo bili zdravi, snažni, simpatični mladi ljudi. Jedan je briljantno završio studije na matematičkom fakultetu, drugi je, bez obzira na svoju dob, bio već poznat slikar u Lenjingradu. Треќи е највеќи део живото докажа во Њујорку, гледа му е отач радио, ау манастир е дошао со треќе године високе училиште. Најмлаѓи, свештенички грев, даровити дрводела, тек што е био завршио уметнички училиште. Ја сам пак пре кратка времена дипломатао драматургија на ВГИК-у. Sve u svemu, svetovna kariyera svakoga od nas obećavala je da će biti više nego sjajna za mladiće kakvi smo onda bili. Pa zašto smo onda došli u manastir i svim srcem želeli da tu zauvek ostanemo? Одговор на до питање добро со знам. Зато што се свакоме од нас отворио дивни свет кои се ни со није могао упоредити. Испоставило се да е тај свет био неизмерно приватни од онога во која сум сме до тада проживели со малопродажба и на својот начин ипак среќа године. U ovoj knjizi želim da pričam o tome divnome svetu, gde se živi prema zakonima sasvim drugačijim od onih u običnom životu, o свето безграничен светлом, пуном љубави и радосрадае отров pronalaženja smisla poraza, a што е наjvažnije – o moćnim izlivima Božje sile i Božje pomoći. Нисам имао потребе да било што измишљам – све што ќе има прочитати догаѓало се во живот. Многи од оних о коима ќе се приповедати и дан-данас су живи.

ПОЧЕТАК

Krstio sam se odmah po završetku studija, 1982. godine. Tad sam već bio navršio dvadeset četvrtu. Да ли сам био крштен у детинство, то нико ниве знам. Тих година доста се често дешавало да баке и тетке дете кришум од родитеља-атеиста. U takvim slučajevima, vršeći Svetu tajnu sveštenik izgovara: „Ašče ne kreščen, kreščajetsja“, на шега, „ako nije kršten, krštava se“ sluga Božji taj i taj. До вере сам, као и многу моји други, дошао током студија. Na VGIK-u je bilo dosta iuzetnih nastavnika. Пружали су нам озбиљно хуманистичко ображување и приморавали нас да се удубимо во кључна животна питања. Diskutujući o tim večnim pitanjima, o zbivanjima minulih vekova, problemima naših sedamdesetih-osamdesetih godina – u slušaonicama, Studentskim domovima, po jeftinim kafeterijama tako dragim Studentskom srcu i za vreme lušněnkimskov. – stekli smo uverenje da nas država obmanjuje: ona nam svoja gruba i besmislena tumačenja ne nameće samo u oblasti istorije i politike; врло со добро разумели да е, по нечијем моќно налогу, учинение све да би нам се одузела Чак и Могуќност да само потражимо решење питања Бога и Црква. Та је тема била потпуно јасна, чини се, једино нашем наставнику атеизма или, рецимо, моме пионирско руководиоку и основне училиште – Марини.