O čemu govorim kad govorim o trčanju – Haruki Murakami

Da li ste ikada osetili da vam se misli najjasnije slože tek onda kada telo uđe u ritam — kada korak, dah, umor i tišina postanu jedini način da izdržite sebe, svoj posao, svoje godine i sve ono što ste započeli?

Postoje stvari koje niko ne može uraditi umesto nas. Niko ne može istrčati naše kilometre, napisati naše stranice, izdržati naš umor, pobediti našu lenjost ili završiti ono što smo sami započeli. Murakami u ovoj knjizi govori baš o toj tihoj, nevidljivoj strani svakog ozbiljnog rada: o disciplini koja se ne vidi spolja, o ponavljanju koje nije glamurozno, ali nas polako oblikuje.

Haruki Murakami je počeo da trči u vreme kada je odlučio da postane profesionalni pisac. Od tada su trčanje i pisanje u njegovom životu postali nerazdvojni: dva oblika samoće, izdržljivosti i svakodnevne discipline. U ovoj knjizi on govori o maratonima, ultramaratonu, treninzima, povredama, godinama, slabostima, porazima i malim unutrašnjim pobedama koje ne moraju biti vidljive nikome osim onome ko ih je prošao.

Murakami ne piše kao čovek koji želi da nas impresionira sportskim rezultatima. Naprotiv, njegova snaga je u jednostavnosti. On govori o tome kako se telo menja, kako umor dolazi, kako motivacija nestaje, kako čovek ipak nastavlja, jer zna da se karakter ne gradi velikim izjavama, nego svakodnevnim ponavljanjem. Trčanje je za njega način da ostane u kontaktu sa sobom, da sačuva ritam, da podnese samoću pisanja i da prihvati činjenicu da svako od nas ima granice koje ne može zauvek pomerati.

O čemu govorim kad govorim o trčanju je knjiga za čitaoca kome treba miran, iskren i vrlo ličan podsetnik da se velike stvari ne grade naglo. Ako pišete, radite, trenirate, učite, menjate život ili pokušavate da završite nešto što traje godinama, ova knjiga će vam biti bliska. Ona ne obećava instant motivaciju. Ona nudi nešto bolje: osećaj da je sasvim dovoljno nastaviti, korak po korak, dan po dan, i prihvatiti da je izabrani napor ponekad najčistiji oblik slobode.

„Možda ove lekcije nisu od velikog značaja, ali su u najmanju ruku veoma lične lekcije koje sam naučio vežbajući, uz patnju koja je bila pitanje izbora. “