Odlazim(o) – Džulijan Barns

Šta ostaje od jedne ljubavi kada se završi — i ko ima pravo da ispriča njenu priču?

U romanu Odlazim(o) Džulijan Barns se vraća temama koje su obeležile njegovu najzreliju prozu: pamćenju, ljubavi, starenju, smrti i nepouzdanosti svake priče koju o sebi pričamo. Ali ovde ih ne posmatra iz daljine. Ovo je knjiga pisca koji zna da se približava kraju jednog književnog puta i zato piše tiše, ogoljenije i opasnije jednostavno.

U središtu romana nalazi se priča o dvoje ljudi, njihovoj ljubavi, razdvajanju i čoveku koji stoji između njih kao svedok, posrednik i čuvar onoga što je ostalo neizgovoreno. Barnsa ne zanima samo šta se dogodilo, nego šta se sa događajem zbiva kasnije — kada ga preuzmu sećanje, kajanje, tumačenje, nežnost, zaborav i potreba da se od života ipak napravi neka celina.

Ovo nije roman koji od kraja pravi veliku dramu. Barns je suviše precizan za patetiku. Njegova snaga je u pitanju koje ostaje dugo posle čitanja: da li naš život čini ono što smo uradili, ono što smo voleli, ili ono što neko još ume da ispriča o nama kada odemo?

Odlazim(o) je knjiga o ljubavi koja nije mogla ostati cela, o prijateljstvu koje nosi teret tuđih izbora i o pamćenju koje nikada nije samo arhiva, nego poslednji oblik veze sa onima koji su nam bili važni.

Za čitaoce koji vole Barnsa zbog njegove lucidnosti, ironije, elegancije i sposobnosti da najteža pitanja postavi gotovo mirnim glasom — ovo je knjiga koju treba čitati sporo. Ne zato što je nejasna, nego zato što govori o stvarima koje čovek razume tek kada i sam počne da se pita šta će od svega, na kraju, ostati.

„Kraj jednog života nije samo završetak, nego mesto sa kog prošlost počinje drugačije da govori.“