Povest o Miškinu – Bora Ćosić

Postoje ljudi koji znaju kako se živi u nesreći.

U njoj se snalaze, trpe, objašnjavaju sebe, pronalaze neku vrstu reda. Ali kada život pođe nabolje, kada se pojavi mogućnost radosti, mira ili sreće, odjednom ne znaju šta da rade. Kao da im je nesreća poznati jezik, a sreća strana zemlja u kojoj se ne umeju kretati.

Ćosić u ovoj knjizi ulazi u dijalog sa Dostojevskim, ali taj razgovor ne ostaje u književnosti. Miškin nije udaljeni junak iz Idiota, već ogledalo za čoveka koji je previše krhak, previše unutrašnji, previše nespretan pred svetom i pred sopstvenim životom. Kroz njega se otvara pitanje koje boli više nego što na prvi pogled izgleda: šta ako čovek može da izdrži nesreću, ali ne ume da se nosi sa srećom koje mu se dogodi?

U toj tački knjiga postaje duboko ljudska. Nesreća, koliko god teška, može postati poznat teren: opravdanje, identitet, dokaz da smo „takvi“, da nam je tako suđeno. Sreća je opasnija jer traži drugačijeg čoveka. Traži da se prestane sa starim samoponištavanjem, da se prihvati dar, da se poveruje da život možda ne mora uvek da ide ka gubitku. A upravo tu mnogi posrnu — ne zato što ne žele sreću, nego zato što ne znaju kako se u njoj ostaje.

Ćosićev razgovor sa Dostojevskim zato je i razgovor sa sopstvenim životom. Veliki romani ovde nisu mrtvi tekstovi iz biblioteke, već unutrašnji glasovi koji nastavljaju da tumače naše slabosti, krivice, poraze, plemenitost, samosabotaže i čudnu potrebu da i iz radosti napravimo novu nesreću. Dostojevski je prisutan kao sagovornik koji zna da čovek često ne upravlja sopstvenom sudbinom ni onda kada mu se otvori mogućnost da živi bolje.

„Zato što smo i mi ličnosti iz pripovesti Dostojevskog, koje ne znaju šta bi sa svojim životima.“

Da li je nesreća ponekad samo ono što najbolje poznajemo — pa joj se vraćamo čak i onda kada nam se, na trenutak, otvore vrata sreće?