Povratak – Andrej Platonov

Čovek se iz rata može vratiti kući, a da još uvek ne ume da bude među živima.

Kuća ga čeka, ali nije ista. Žena je živela bez njega, deca su rasla bez njega, oskudica je ostavila trag, a on se vraća sa hladnoćom, sumnjom i ranjenim ponosom čoveka koji više ne zna kako se voli izbliza. Rat je prestao spolja, ali u njemu još traje: u nepoverenju, u samoljublju, u nemogućnosti da tuđu patnju vidi pre svoje uvređenosti.

Najveća snaga ove pripovesti nije u velikom događaju, nego u jednom prizoru. Deca trče za vozom, padaju, ustaju i dozivaju oca da se vrati. Taj njihov bol probija ono što reči nisu mogle. Ivanov odjednom više ne gleda život kroz sebe, nego kroz njih — kroz strah, ljubav i nemoć onih koji su ga čekali.

To je trenutak pravog povratka. Ne povratka nogama, ne povratka vojničkim dokumentom, ne povratka u staru porodičnu ulogu, nego povratka srcem. Čovek koji je preživeo rat mora ponovo da nauči najjednostavniju i najtežu stvar: da ne bude samo ranjen, nego prisutan; ne samo uvređen, nego sposoban za ljubav.

„Pre je osećao život kroz pregradu samoljublja i ličnog interesa, a sada ga se iznenada dotakao obnaženog srca.“

Kratka pripovest, ali ogromna po onome što otvara: da se pravi povratak kući događa tek onda kada čovek prestane da meri svoju bol — i prvi put stvarno vidi bol onih koji ga vole.