Pregovori sa stvarnošću – Erlend Lu

Prvo četiri točka. Pa tri. Pa dva. 
A onda jedan. 

Erlend Lu u Pregovorima sa stvarnošću kreće na jednogodišnju odiseju vožnje na jednom točku. Zvuči kao mala ekscentričnost, kao igra odraslog čoveka koji ne želi sasvim da odraste. Ali kod Lua upravo takve stvari postaju ozbiljne na najlepši način.

Vožnja na jednom točku traži ravnotežu. Traži padanje. Traži usredsređenost. Traži spremnost da izgledaš smešno, da polomiš prst, da se voziš po kiši, snegu, vetru i kroz godišnja doba, ne zato što će svet zbog toga postati mnogo bolji, nego zato što ti možda hoćeš.

A ako ti postaneš bolji deo sveta, možda i svet postane malo bolji.

Ovo je knjiga o pokretu kao mišljenju. O tome kako telo, dok pokušava da ostane na sedištu, otvara prostor za ideje, opažanja, humor i tiho čuđenje. Pregovori sa stvarnošću nisu priručnik za vožnju, nego nežan i duhovit zapis o čoveku koji se, nagnut unapred, stalno dogovara sa gravitacijom, svetom i sobom.

Postoje aktivnosti koje spolja deluju besmisleno, a iznutra postaju način da čovek ostane priseban. Voziti se na jednom točku znači stalno pregovarati: sa telom, tlom, gravitacijom, strahom, smehom drugih ljudi, sopstvenom tvrdoglavošću i stvarnošću koja se nikada ne prilagođava sasvim nama. Erlend Lu upravo u toj krhkoj ravnoteži pronalazi prostor za razmišljanje, igru i malu pobedu nad težinom svakodnevice.

Erlend Lu polazi od jednostavne, gotovo detinje premise: posle četiri točka, tri točka i dva točka, sada je došao red na jedan. U toj redukciji ima humora, ali i melanholije. Kao da autor zna da se život s vremenom svodi na sve manje oslonaca, sve manje sigurnosti i sve više potrebe da čovek nauči da drži ravnotežu. Vožnja na jednom točku postaje veština, igra, izazov, beg, meditacija i način da se svet pogleda iz blago pomerene perspektive.

Knjiga se razvija kao jednogodišnji dnevnik pokreta. Lu vozi po različitom vremenu, kroz godišnja doba, uz padove, povrede, lomljenje prstiju, sitne uspehe, ekstatične trenutke lebdenja i stalnu potrebu da ostane na sedištu. Ali Pregovori sa stvarnošću nisu samo knjiga o neobičnom hobiju. Kao i kod Murakamija kada piše o trčanju, ili kod pisaca koji kroz sport govore o disciplini i unutrašnjem ritmu, ovde se fizičko iskustvo pretvara u misaoni prostor. Dok telo pokušava da ostane uspravno, misli se oslobađaju.

Luov humor je blag, ali precizan. On ne pravi od sebe heroja, nego čoveka koji zna da je njegova opsesija pomalo smešna — i baš zato dragocena. U vožnji na jednom točku on pronalazi mogućnost da bude bolji deo sveta, makar za trenutak: usredsređeniji, življi, pažljiviji, manje zarobljen u težinu svakodnevice. Pregovori sa stvarnošću je knjiga za one koji razumeju da ponekad moramo raditi nešto naizgled nepotrebno da bismo ponovo osetili da smo prisutni.