Skrivene traume – Ketrin Gildiner

Neki ljudi izgledaju snažno ne zato što nisu bili povređeni, nego zato što nikada nisu imali pravo da budu slabi.

Postoje rane koje se ne vide odmah. Čovek može biti sposoban, duhovit, uspešan, praktičan, odgovoran i čvrst, a da u sebi nosi sobu koju je davno zaključao. U njoj ostaju napuštanje, zanemarivanje, stid, strah, porodična hladnoća, nasilje ili bol koji je bio prevelik da bi se tada mogao osetiti. Da bi preživeo, um ponekad izabere funkcionalnost umesto osećanja — i ono što je nekada spasavalo kasnije postane zatvor.

Ova knjiga donosi pet stvarnih terapijskih priča o ljudima koji su u psihoterapiju došli zbog problema koji su delovali sadašnje, ali se tokom rada otkrivalo da njihovi koreni vode mnogo dublje. Svaki slučaj se razvija sloj po sloj: iza kontrole, humora, tvrdoglavosti, uspeha ili prividne ravnodušnosti pojavljuje se dete koje je prerano moralo da odraste, osoba koja je naučila da ne oseća, ili život izgrađen na poricanju bola.

Šta ćete pronaći u ovoj knjizi:

• stvarne priče iz psihoterapijske prakse, napisane živo, potresno i gotovo romaneskno;

• razumevanje skrivenih posledica detinjstva, napuštanja, zanemarivanja, porodičnih rana i emocionalne pustoši;

• uvid u mehanizme odbrane, naročito kod ljudi koji su naučili da funkcionišu umesto da osećaju;

• sliku terapije kao sporog zajedničkog traganja za istinom, a ne kao brzog popravljanja čoveka;

• duboko poštovanje prema ljudskoj istrajnosti, prema onima koji su preživeli ono što je delovalo nepodnošljivo.

Ovo nije knjiga koja traumu objašnjava hladno ili površno. Njena snaga je u tome što pokazuje koliko je isceljenje sporo, neprijatno, često otporno na utehu i daleko od urednih recepata. Ali pokazuje i nešto još važnije: da se iza nečijeg običnog „dobro sam“ ponekad krije ogromna hrabrost — i da terapija počinje onda kada čovek više ne može da gradi život na zaključanim sobama.

„Moje srce nije dom za kukavice.“

Čitajte kada želite da razumete ljude koji su morali da postanu jaki pre nego što su imali priliku da budu zaštićeni. Da li je prava snaga u tome da nikada ne otvorimo bol — ili u hrabrosti da se, kada dođe vreme, vratimo onome što smo morali da zaključamo da bismo preživeli?