Ubogi Lazar u gradovima – Robert Tili

Da li ste ikada osetili da život nema povratnu kartu — i da vam zato ne preostaje ništa drugo nego da pojačate muziku, dodate gas i nastavite dalje, čak i kada pobeda već nosi ukus poraza?

Postoje ljudi koji ne umeju da žive tiho, ravno i uredno. U njima stalno svira nešto što ih tera dalje: iz grada u grad, iz poraza u poraz, iz jedne maske u drugu, iz jedne noći u sledeću. Takvi ljudi često izgledaju cinično, grubo ili neuhvatljivo, ali baš ispod tog gorkog humora i prkosa krije se ono najranjivije: strah da će, ako jednom stanu, morati da pogledaju pravo u ono što ih boli.

Tili piše roman koji se kreće kao muzika: nekad brzo, nekad promuklo, nekad razbarušeno, nekad tiho i iznenađujuće nežno. Ovo je priča o putovanju kroz život, ali bez utešne ideje da negde postoji povratak na početak. Nema povratne karte, nema sigurnog mesta na kome se sve može objasniti, nema konačne pobede koja će poništiti sve prethodne poraze. Postoji samo kretanje, ritam, glas, gradovi i čovek koji pokušava da ostane veran sebi čak i kada ne zna šta bi ta vernost tačno trebalo da znači.

U središtu romana je junak čiji se gorko-ironični nihilizam ne čita kao poza, nego kao odbrana. On svaku svoju pobedu ume da pretvori u poraz, ali baš u tome ima nečeg duboko ljudskog: kao da uspeh, kada dođe, odmah mora biti pokvaren istinom da ništa nije trajno, da se ni od čega ne može napraviti konačno utočište, i da čovek uvek nosi sebe sa sobom, ma kroz koliko gradova prošao.

Ubogi Lazar u gradovima je knjiga za one koji ne traže urednu priču, nego glas. Za čitaoce koji vole romane natopljene muzikom, bluzom, rokom, ironijom, melanholijom i životnim iskustvom koje ne pokušava da izgleda lepo. Tili piše o slobodi koja nije romantična, nego skupa; o ranjivosti koja se brani cinizmom; o gradovima kao stanicama unutrašnjeg rasejanja; i o čoveku koji možda ne ume da pobedi, ali ume da od svog poraza napravi ritam koji se pamti.