Vitgenštajnov nećak – Tomas Bernhard

Prijateljstvo koje ne spasava od bolesti, ali čuva čoveka od potpune nevidljivosti — Bernhard o Paulu Vitgenštajnu, ludilu, umetnosti i zakašseloj nežnosti.

Dva čoveka, dve bolesti, dve ustanove i jedno prijateljstvo koje ne liči na utehu iz romana. Paul Vitgenštajn je briljantan, ranjiv, ekscentričan i sve više izložen raspadu; pripovedač ga voli, posmatra, razume i ipak ne može da ga spase. Između ironije i bola nastaje jedna od najtiših Bernhardovih knjiga. 

Svima nam je poznata nemoć pred prijateljem koji propada. Možemo ga razumeti bolje od drugih, možemo ga voleti, posećivati, pamtiti, ali postoji granica preko koje naša blizina više nema moć. Posle ostaje pitanje da li smo bili dovoljno prisutni dok je još bilo vremena.

Ova knjiga ne idealizuje ludilo, bolest ni prijateljstvo. Paul nije simbol, nego čovek od krvi, duha, nerva, muzike, preterivanja i krhkosti. Njegova izuzetnost ne štiti ga od sloma; možda ga čak čini izloženijim svetu koji ne zna šta da radi sa onima koji se ne uklapaju.

Bernhard piše iz blizine, ali bez sentimentalnog skloništa. Bolnice, institucije, porodica, kulturni svet i društvo koje sebe smatra zdravim prikazani su kao prostori hladnoće. U takvom svetu prijateljstvo postaje retka vrsta svedočenja: neko nas je video dok smo nestajali.

Najdublji ton knjige nije bes, nego zakasnela nežnost. Pripovedač zna da ljubav prema prijatelju nije bila dovoljna da ga spase. I upravo iz te nemoći nastaje bol koji ostaje duže od svake optužbe.